Четврта рунда сиријских преговора у Женеви почиње данас, а на дневном реду, према речима специјалног изасланика Стафана де Мистуре, налазе се питања састављања новог устава, а потом и расписивања избора. Истовремено, Де Мистура не очекује озбиљан помак, иако верује да би ова рунда могла да доведе до даље дискусије како би се пронашло коначно политичко решење сиријског сукоба.
Сличног става су и саговорници Спутњика, који су рекли да ће и ова рунда преговора проћи неславно, баш као и све претходне, а да је највећи камен спотицања представља управо неслога у редовима опозиције.
Доцент Миша Стојадиновић са Факултета за спољну политику и безбедност тврди да умерена опозиција сада схвата да више не може да оствари оно ка чему је тежила од почетка конфликта, а то је рушење сиријског председника Башара ел Асада и целокупног државног система, док исламистичке групе, које имају обилну финансијску помоћ, преузимају примат у том сукобу.
„Чак и када би се опозиција међусобно договорила, сада више не би имала превелики утицај на ситуацију, и то због Асадове снаге. Сиријски председник је своју моћ показао на претходним председничким и парламентарним изборима освајањем преко 80 одсто гласова, што представља апсолутну победу“, каже он.
Војни аналитичар Андреј Млакар такође тврди да грађани Сирије махом не мисле да је Асад тиранин и зликовац, штавише, имају позитивно мишљење о њему, али да је оно што их је највише болело системска корупција и елита која је окруживала самог председника, која је својим поступцима и иницирала целокупну ситуацију.
„Асад је тренутно у бољој позицији и има могућност наметања својих услова у преговорима, у највећој мери због ослобођења Алепа. Опозиција је схватила да се игра која је постојала до 2016. године завршила. Сиријска револуција по типу ’Мајдана‘ је једноставно замрла, а примат су преузеле исламистичке ћелије“, каже он.
Млакар додаје и да је победом у Алепу много ствари решено у Асадову корист, као и да је остало још неколико џепова у западном делу Сирије. Пре свега је руска интервенција дала ветар у леђа Асаду јер је на тај начин зауставила „паклени план“ који је имао ДАЕШ након пада Мосула, када су огромне количине оружја и технике пребачене у Сирију, када је требало да се изведе фронтални удар и склањање Асада, а потом и успостављање калифата у Сирији, додаје Млакар.
Међутим, умногоме ће решавање овог сукоба зависити и од других регионалних и глобалних играча, иако највећа опасност вреба од могућности замрзавања конфликта. Пре свега, ту је Турска, која ће инсистирати на томе да се спречи стварање Курдистана, затим питање перманентне борбе између Ирана и Саудијске Арабије, којима је Сирија шаховско поље, а не треба заборавити ни Израел.
Млакар подсећа и да Израел дан-данас има нерешен конфликт са Сиријом, а то је Голан, док Асад од те територије неће одустати. Управо због тога периодични напади Израела на сиријске логистичке центре и аеродроме не јењавају, јер се тим путем снабдева Хезболах.
Поред тога, Млакар наводи и да ће решавање конфликта умногоме зависити од става нове америчке администрације и Русије, односно њиховог договора, док ЕУ више нема јединствену политику о том питању, самим тим њена настојања су само „покушаји мртваца“ да покаже да је сила у успону и да може да има утицај на Блиски исток.
Он додаје и да је велика могућност да се на територији Сирије формирају три или четири одвојене државе, тако што би на западу били алавити, хришћани и други, северни део би држали Курди, док би се највећа борба водила око тога ко би узео или поделио централни, пустињски део, који је богат енергентима.
