Редитељ за кога је својевремено Луис Буњуел казао да је најбољи, Шпанац Карлос Саура, увеличао је својим доласком издање 45. Феста који је свечано отворен синоћ у Центру Сава. Импресиониран сликом велике сале испуњене до последњег места, и публиком која разуме у филм и поштује га, Саура није крио задовољство што је у Београд дошао и по два велика признања — награду „Београдски победник“, која му је уручена на свечаном отварању Феста, и Златни печат Кинотеке, који ће му бити додељен данас после подне у здању у Узун Мирковој улици.
Између ове две свечаности, аутор филмова „Лов“, „Аи Кармела“, „Кармен“, чувене трилогије „Фламенко“, „Танго“, и „Фадо“, као и последњег „Хота де Саура“ који се може видети на Фесту, за Спутњик открива да ни после 40 филмова не намерава да се заустави и раскине савез са камером.
— Зауставити се значи умрети. Због тога никада не треба стати. Уживам у послу којим се бавим и мислим да је важно да човек, док год је жив, буде активан. Не признајем пензију, она је за људе који се баве неким тешким, физичким послом, за рударе, али не и за мој посао који ми доноси задовољство. Често ми се дешавало да дуго не идем на одмор, једноставно нисам осећао потребу.
Каријеру сте почели са политички ангажованим филмовима, радили сте у Франково доба, али ипак главни ток ваше филмске биографије чине музички филмови. Да ли је случајно дошло до тог заокрета?
— У франкизму се практично није говорило о рату. У време шпанског грађанског рата није било дозвољено говорити о рату, уместо тога се говорило о неким неважним стварима. Тада, због цензуре, нисам ни могао да снимим неке филмове које сам хтео, али сам писао и објавио „Оно светло“, неку врсту приче — полуромана, где сам испричао све оно што сам желео да снимим.
Да ли ћете део искуства из тог времена унети и у филм „Герника“ који управо радите, а у којем једну од улога тумачи Антонио Бандерас?
— Што се тиче „Гернике“, то је потпуно друга прича. Јесте да се догађа у то време шпанског грађанског рата и он се помиње, али је та прича испричана на други начин. Наравно, та паралела стоји, утолико пре што су то Италијани и Немци који су то учинили искористили као пример за оно шта може да се деси у Шпанији. Дакле, они су бомбардовали град Гернику да би показали шта може да се догоди у Шпанији. Кажу да се први пут у историји догодило да један град буде потпуно уништен у борби.
Радили сте Лоркину „Крваву свадбу“, Пикасо је у знак протеста насликао „Гернику“… Да ли су случајно у фокусу ваше пажње уметници који су пружили отпор репресији, и да ли је, по вашем мишљењу, уметност заправо пружање отпора насиљу?
— То зависи од времена, од епохе. У Франково време су сви уметници желели су да мењају политички систем, не само ја. Ми смо се, заправо, борили за слободу. Данас то није случај, постоји слобода израза и више се уметност не бори против тога.
Гледали се синоћ филм „На млечном путу“ нашег редитеља Емира Кустурице. Какви су ваши утисци, шта мислите о Кустуричином филмском рукопису?
— Веома занимљив и веома креативан филм. Учинило ми се да је можда предугачак, да има превише детаља. Постоје у њему изузетни тренуци, и мој коначни утисак је да је то један веома интересантан филм. Емира Кустурицу не познајем лично, али верујем да је исти као и његов филм — препун детаља и експресиван.
