Мало који владар у свету је био толико „чашћаван“ епитетима — најозлоглашенији, тиранин, деспот, злочинац, други Нерон, (психички) неуравнотежен, као што је то био руски цар Иван IV (1530-1584). Интересантно је да Грозног током 51 године владавине његов народ није звао Грозни, већ су му наредна поколења прилепила тај надимак. Чак цар Петар Велики, више од 100 година касније, није зазирао да себе упореди са таквим „тиранином“. Реч „грозни“ у то време није имала значење које има данас, више се мислило на човека са ауторитетом, који је уливао страх непријатељу.
Да би се боље разумела његова суровост, треба погледати шири контекст времена у ком је живео. То је било време владавине Хенрија Осмог, који је упамћен, између осталог, по убиствима својих жена, као и по одвајању Енглеске цркве од Ватикана. У том верском рату страдало је више од 75.000 људи, односно 2,5 одсто читавог становништва острва. Ни за време његових кћерки Мери, која је добила надимак Крвава и Елизабете Прве није било ништа боље. Само за време Елизабете Прве, чија се владавина сматра енглеским златним веком, побијено је 89.000 људи, док је у Француској током Вартоломејске ноћи 1572. године погинуло 20.000 људи. И у Немачкој тог времена је било крваво: приликом гушења сељачке буне кажњено је 100.000 људи. Док је у Холандији Карла Петог и Филипа Другог од Шпаније убијено или спаљено до 100.000 људи. Кад се упореде наведене цифре са 4.000 убијених у Русији за време владавине Ивана Грозног — он можда није Мајка Тереза, али сигурно није ни гроф Дракула.
Успех се никад не прашта
За време владавине цара Ивана Грозног, Русија се налазила на врхунцу војне и економске моћи. Он је изградио 155 нових градова и утврђења, извршио судску и просветну реформу, покренуо штампање књига, формирао прву регуларну војску — стрелце.
Русија тада први пут успоставља озбиљан контакт са Европом. Док се Европа тресла пред налетом Турака Османлија, руски цар је освојио два велика исламска царства — Астрахански и Казањски каганат, док сибирски кан постаје руски вазал. Русија се простирала од Буга до Тихог океана.
Сав тај успех је постигнут без уништавања домородачких племена у Сибиру. Ни од једног народа није одузет ни педаљ земље. Није било никаквог геноцида, попут оног које су цивилизоване западне државе извршиле у Америци. Толико је Иван био „грозан“.
Већ тада је било јасно да Русија мора изаћи на своје природне границе — Балтичко и Црно море — или ће бити другостепена држава. Тиме почиње Ливонски рат, први рат са Западом.
Створена је коалиција од половине европских држава — Ливонског витешког реда, Пољске, Данске и Шведске — како се Русији не би дозволио излаз на море. Рат који је трајао крвавих 25 година показао је Русији да се борба не води само на бојном пољу, већ и у информационом простору. Тај рат, како тада тако и данас, Русија води са одбрамбених позиција.
Прве економске санкције Русији
Иван IV је крунисан за цара 1547. године, чиме је повећао међународни углед Русије. То није могло да буде позитивно дочекано на Западу, с обзиром на то да се након пада Византије 1453. године сматрало да може да постоји само један цар — цар немачке нације. И ту се појављује Иван, који се дрско крунише за цара, наследника византијских царева. Најгласније се умешала Литванија. Када је 1550. године великаш Михаил Морозов послат у Виљно да се договори о примирју, литванске дипломате су му дрско саопштиле: „Твог господара нећемо називати царем, јер прави хришћани тако називају само императора Светог римског (немачког) царства“.
На то је добио достојан одговор: „Краљ литвански Александар такође није хтео да призна деду господара за кнеза целе Русије. И шта је Бог досудио?! И данас је исти Бог“.
Алузија је била на то да је за време Ивана Трећег Литванија заиста одбила да призна руском владару титулу „господар целе Русије“. Покренут је рат, и „Бог је досудио“ да Русија страшно понизи Литванију, одузевши јој трећину територије.
Он је био први руски цар против којег су биле уведене економске санкције 1558. године, и то почетком Ливонског рата. То су урадили његови суседи — Швеђани и Пољаци. Забрањен је био извоз гвожђа и бронзе из којих су се лили топови, док су неимари и мајстори који су слати у Европу на учење хватани, па су им чак и главе одрубљиване.
Стварање централизоване државе
Многи замерају цару Ивану што је, наводно, мрзео великаше, прогонио их и одузимао им имовину. Међутим, он се само борио против бојарског сепаратизма.
Подсетимо, Иван Грозни је остао сироче. Отац му је умро кад му је било свега три године, (према неким подацима био је отрован), а мајка десет година касније, такође од отрова. Бојари су за то време водили главну реч у држави. Неки руски историчари упоређују време малолетства Ивана Грозног са Русијом у доба Јељцина: бојари су узурпирали власт, пљачкали благајну, унижавали цара, убијали цареве верне слуге. У држави је владао свеопшти хаос. Често се дешавало да великаши у рату пребегну непријатељу. На пример, за време Ливонског рата 1564. године Пољацима је пребегао фактички министар војске кнез Андреј Курбски, одао им царев план и тиме коштао живота 25.000 руских војника.
Схвативши да мора да се ухвати укоштац са самовољним бојарима, он је покренуо процес централизације државе. Узео је на себе право да кажњава издајнике државе, конфискује њихову имовину, формирао је одред од 4.000 верних војника који су се борили у ратовима, али их је пратио глас да су пре свега држали у страху властелу. Међутим, властела се ни у једној држави није лако предавала. То ће се најбоље видети за време после смрти цара — у Смутним временима.
Русија је типична средњовековна држава, а цар Иван „јунак свога времена“. Ни гори ни бољи. Циљ којим се руководио — да свим средствима од руске државе направи велику силу. Отпор му је пружан како у самој Русији, од стране непокорних бојара, тако и са Запада, кроз дуготрајне ратове.
