Председник Републике Српске Милорад Додик вратио се из Москве веома задовољан резултатима разговора са руским министром иностраних послова и контактима које је имао током ове посете. Одмах по слетању на београдски аеродром, дао је интервју Спутњику.
— То је заиста био један важан и добар састанак имајући у виду концентрацију разних догађаја који су се десили последњих месеци и потребу за разним консултацијама управо на овом нивоу. А пре свега је то потврдило нашу добру и пријатељску сарадњу и потврдило да Руска Федерација и руски људи, министар Лавров, дубоко разумеју све што се овде догађа и познају до детаља ситуацију у области спровођења Дејтонског споразума, где Русија игра веома важну улогу као чланица Савета за имплементацију мира. Као што је познато, Русија је одиграла једну од кључних улога везано за тзв. вештачку ревизију тужбе коју је сазвало Веће за имплементацију мира и рекла свој став веома јасно и децидно. Да Русија то није разумела и да тако није реаговала, то се не би ни десило.
То је први пут било да она реагује на ту ситуацију?
— Да, први пут и у веома важном тренутку. Лавров је говорио о томе да у Босни и Херцеговини нико не може да узурпира право да представља друге и у суштини то је то. Русија остаје привржена поштовању међународних споразума, а на нашем простору Дејтонског мировног споразума не жели да види урушавање права у Републици Српској. Рекла је веома јасно, како је то и сам Лавров напоменуо, да западни партнери праве одређене грешке у тумачењима и настојањима да наметну решења која у суштини девалвирају право у Републици Српској. Ту остаје мера у којој смо се ми кретали што се тиче тих политичких дешавања. Наравно, ја сам имао прилику да се захвалим за континуирано праћење и подршку Русије у многим важним питањима. За ово време и ову политичку генерацију остаје доминантна ствар то што је Русија уложила вето у Савету безбедности када су хтели да Србима наметну одговорност за геноцид који уопште није постојао. Да то није спречено, ми бисмо били једини народ који је због релевантне резолуције Уједињених нација дошао у ситуацију да на тај начин буде квалификован. У сваком случају, Русија не пропушта да прати и веома је укључена у многа дешавања. Ја сам и напоменуо да је развој политичке ситуације у Босни и Херцеговини лош, да тамо постоји фингирање о свему томе, да је велика прича западне заједнице, па чак и Европске уније, о тзв. реформској агенди срушена чињеницом да Федерација БиХ не извршава обавезе из аранжмана са ММФ-ом, и да тај ММФ остаје мртав, мада је то кључна тачка реформске агенде. Руси то знају и они то добро процењују.
БиХ, као и Србија је под сталним притиском да уведе санкције Русији. Да ли је било речи и о томе?
— Наравно, разговарали смо и о томе, увек када се обнављају санкције Русији од стране Европске уније и Запада, увек је притисак у Босни и Херцеговини да та БиХ то уради. Било ми је драго што сам могао да видим да се тамо ситуација променила. Пре неколико година, свега неколико седмица након што је дошло до увођења санкција Москви, посетио сам Русију и видео једну општу депресију, а сада видим једну потпуну стабилизацију. Санкције јесу направиле одређену штету, али је створено уверење Руса да имају потенцијал да се сами извуку и данас се хвале на многим местима да су решили системом замена неке производе од којих су зависили, развили нове производње и оно што је веома важно, треба знати да је Русија у прошлој години други највећи произвођач пшенице у свету. Обично постоји нека перцепција да Русија црпи само нафту и гас и да од тога живи, а то није тачно. Ево, извози пшеницу и много чега другог. Русија и њена економија су се апсолутно стабилизовале с намером да се врате на боље гране, и то је оно што ме радује.
Трпимо притисак, али увек смо то одбили, и министар Лавров је рекао да је захвалан на том принципијелном ставу и Републике Српске али и Србије, која је исто тако изложена, и премијеру Вучићу који је децидно и јасно рекао да нема намеру да прихвати увођење санкције Русији и то је била једна од тема о којој смо причали.
Из Москве нам је стигла вест да сте одустали од идеје о спровођењу референдума о независности Републике Српске. Шта вас је навело на такву одлуку?
— Оно што постоји написано у партијским документима, ту остаје, а оно што су биле шпекулације, никада није ни било моје власништво. Дакле, ми смо јасно рекли да Босна и Херцеговина има прилику да се врати на изворни Дејтон и да ми не можемо да прихватимо оно што је насиљем одузето. СНСД као политичка партија, која је наведена као будући организатор неког референдума и ја, јасно смо рекли да нисмо авантуристи, да нећемо креирати насиље, да ћемо разматрати ситуацију, али нико нам не може утерати страх да не поставимо то на дневни ред. Босна и Херцеговина са отетим надлежностима од Републике Српске не може да преживи будућност. Ми ево имамо Дејтонски споразум, имамо оно што је високи представник нама отео, и нудио да седнемо и да видимо шта даље. Да ли је то прави модел који је направљен у прошлости или ћемо то нешто моделирати, нешто укинути или можда нешто и додати. Ако тај дијалог постоји, онда Република Српска и нема неког посебног права и потребе за за референдумом, а ако дијалога нема, онда ја не желим никада да искључим могућност да српски народ и Република Српска имају право да одлучују сами о себи. Видели смо како то изгледа око Дана републике, колико има застрашивања људи, постоје готово јасне индиције да ће већ сада идуће седмице, иза десетог или једанаестог, бити подигнута оптужница против мене и против још неких важних људи у Републици Српској зато што смо се дрзнули да подржимо референдум и да будемо подршка том референдуму. Замислите, политичара оптуживати за подршку референдуму који изражава став народа, али гледаћете то. Ту Босну и Херцеговину не можемо подржати. То је неко погрешно разумео.
Дакле, нисте рекли да неће бити референдума?
— Ја сам јасно рекао: нисмо авантуристи, нећемо допринети насиљу, желимо мир стабилизацију али од наших права нећемо одустати. Ако их не будемо реализовали 2018, сигурно ћемо бирати прилику да то урадимо неке године која долази. Иначе, моје је мишљење веома познато у том погледу. Мислим да је српски народ на Балкану у прошлом веку највише страдао у ратовима који су однели огромне жртве. Срби су дали животе за слободу, не само српског народа, него и народа у окружењу који су, чим су имали прилику, разбили бившу Југославију. И ја мислим да су ове деценије које долазе, и то не мора бити ова 2018. година, време кад се мора интегрално посматрати српско национално питање. И да ми Срби, ова генерација политичара, и елите, интелектуалаца, треба да у неком процесу интелектуалном, политичком и сваком другом дефинишемо јасно политичке циљеве Срба у овом веку. И да ми знамо, ја припадам оним људима који мисле да Срби имају право да развију своју интегралну причу везано за Републику Српску и Србију. Ја верујем да ће се у ово веку то остварити. Можда ја то нећу доживети, али кад будем умирао умираћу са мишљу да се то мора десити.
У Москви сте разговарали са представницима банака и многим привредницима, али за Републику Српску је јако битно то што се наставља пројекат рафинерије и уља.
— Да, има разних шпекуланата који су од почетка нападали ту причу о рафинерији. Чак је било неких министара из претходне власти у Републици Српској који су говорили: сву нафту која се у РС производи, они ће попити. А видите колико је произведено и шта је све урађено.
Постоје они који не воле ишта што је руско. И на бази тога праве своје позиције код Запада. Наравно, такве западњаци воле. Али несумњиво да су руске компаније, пре свега „Зарубежњефт“ озбиљно помогле Републици Српској. И да та помоћ мора да буде примећена и да та помоћ мора да буде поздрављена. И са руководством „Зарубежњефта“ сам разговарао о томе и они ме уверавају да никада није било помисли о томе да дође до застоја у производњи у тој рафинерији, него се размишља како повећати производњу. Тамо ради две хиљаде људи, они су велике платише наших пореза. Они нису одустали кад је изгледало да треба да одустану. И у прошлој години су имали први пут добит, не велику али добит. Крећемо се ка томе. И то је он што видимо. С друге стране, разговарамо већ дуже како да нашим привредним организацијама које би могле да се баве производњом роба могућих или потребних за руско тржиште, развијемо банкарску подршку преко руских банака. Разговарали смо о тој теми.
Уочи пута сте најавили да ће једна од тема бити и рафинерија у Броду и о томе да ћете господину Лаврову да пренесете да га Колинда Грабар Китаровић није обавестила о том случају.
— Еколошка дозвола за ту рафинерију постоји до 2020. године. И мислим да Хрвати покушавају намерно да направе неку галаму око тога као би из Хрватске преко Саве ушао крак гасовода који би онда требало да иде према Сарајеву. И ми покушавамо да решимо и до 2020. ћемо сигурно решити проблем редовног снабдевања, али ми имамо намеру да правимо гасовод из правца Србије, односно овај пут из Зворника према Бањалуци, а то значи да се укључи рафинерија у Броду. Лавров ми је рекао да је разговарао са госпођом Китаровић на ту тему и да постоји могућност да се направи једна цев за потребе рафинерије. Међутим, Хрвати неће само за потребе рафинерије, они хоће да ставе цев која би могла да се комерцијално шири целом Босном и Херцеговином. То можда и има неке логике са становишта Хрвата, али за нас нема.
Да ли је било разговора о „Јужном току“ и о позиционирању Републике Српске?
— Да, наравно. Речено је да та идеја није изгубљена и да се траже модалитети. У овој варијанти они се виде у оквиру онога што се зове „Турски ток“ и долазак гасовода на овај простор Балкана. У то ће укључити Републику Српску по свим елементима како смо то раније разговарали.
Да ли се чекају бугарски избори да би се обновио „Јужни ток“?
— Па нисмо на ту тему причали, али Бугари очигледно губе озбиљан новац и озбиљне развојне шансе управо тиме што дозвољавају да их заобилазе. У сваком случају, очигледно је да ће неко други то прихватити, можда ће то мало одложити градњу. Очигледно је да су Бугари били жртве европског притиска који је искључиво комерцијалне природе. Као друкчије објаснити рецимо да је оног тренутка кад је покушала да се угаси идеја о „Јужном току“ почело да се говори о „Северном току 2“. Тако ми гас не бисмо добијали онако како то природно долази и јефтиније за нас, него би ишао преко севера Европе, Немачке, Аустрије, Словеније и онда да дође у Србију и у Републику Српску. Наравно да велики као што је Немачка размишљају о томе, али нама је најважније да нам стигне гас, најбрже и најјефтиније.
Да пређемо мало на политичке актуелне теме. Тек што сте одлетели у Москву, а министар безбедности Босне и Херцеговине Драган Мектић је рекао да ваш кабинет спрема неки удар против премијера Србије Александра Вучића и ви сте то одмах демантовали. Међутим, то су стварно озбиљне оптужбе. Који је њихов мотив?
— Шта ја знам. Прво тог лика уопште немам намеру да коментаришем. А друго, озбиљне су оптужбе, наравно. И ја сам их демантовао и немам намеру да се више бавим тиме. Покушај да се придобије симпатија Вучића на један потпуно лош, примитиван и нетачан начин у сваком случају. Дакле, озбиљна је ствар сарадња Републике Српске и Србије и озбиљно је да у Сарајеву на ту сарадњу гледају веома лоше. И ако имате намеру да направите раскол у тој сарадњи онда сте на фону сарајевске политике и то није ништа чудно за СДС, који је прихватио да буде полтронски политички трабант пре свега Бакира Изетбеговића. Они су то показали јер су дан након скупштине одмах потрчали под Бакирове скуте дајући му излаз за ситуацију коју је он потпуно политички усложнио и довео до апсурда, понижавајући не само нас и наша институционална права, него и острашћено реагујући на Србију кроз мржњу коју у континуитету муслимани из Сарајева показују према Србији. У жељи да се врати на сцену, бар неколико дана, прича о томе да се Србија прогања због неког могућег наводног геноцида и тако даље. Сви су медији, наравно, не само у региону, то објавили. И они нису постигли некакав успех и сад имате те људе тамо из СДС-а са којима смо покушали да разговарамо тих дана, да градимо неки заједнички и артикулишемо консензус тврдећи да ово више не можемо да дозволимо и да треба да у органе вратимо питања која су важна за нас. Они су наравно отрчали на питању која су важна за муслимане. Тако да они су на другој страни линије, они су за нас опаснија прича него сами Бошњаци у политичком смислу. Они узурпирају наша права и праве неки привид. Савет министара није ни влада, то је помоћни орган председништва, а неки су за себе умислили да су неки „алкапонци“ који покушавају нешто да ураде. Па ето им, нека раде. Са премијером Вучићем мислим да имам веома добру сарадњу. Наравно, видим и оне злонамерне који покушавају да подсете на наше односе од пре. Да, наравно, раније смо били на различитим политичким странама, а што је логично понекад сам и ја нешто рекао за Вучића али није ни он мени остао дужан. Али оно што је важно последњих година, он као легитимни председник Владе, ја као председник републике, мислим да имамо веома, веома добру сарадњу, да се потпуно разумемо, а те приче оставите овим шпекулантима, и онако ће све бити заборављено за неколико дана.
Да ли ћете бити можда на неком предизборном митингу господина Вучића. Да ли сте добили позив?
— Немам ништа против уколико се процени да је моје присуство ту потребно, ја сам спреман. Што се тиче подршке, желим и овде поново да кажем: мислим да је веома важно да Србија у континуитету настави да спроводи политику стабилности и утицаја на регионалну безбедност. Господин Вучић као кандидат владајуће коалиције и владајуће политичке партије је, то смо рекли од почетка, за нас прихватљив и има нашу подршку.
Несумњиво да је ревизија тужбе БиХ против Србије подигла велику прашину у региону, али последње информације говоре да нема шанси да успе. То потврђује интерни документ бившег хашког тужиоца Џефрија Најса и професорке Невенке Тромп. Иако заговорници ревизије, они сумњају у њен успех и легитимитет агента Сакиба Софтића.
Суд је то требало већ да одбаци, ово су све шпекулантске игре, од тога да пишете писмо Председништву, понижавате, окупљате Председништво. Суд је морао да види шта пише у правилима, да ли постоји формална процена за даљи процес или не, и ако нема — да то врати као недопустиво. Али они су одлучили да анкетирају чланове Председништва, и то је фарса. Она говори о БиХ. Сада одавде идем да се сретнем са Федериком Могерини и треба да дам подршку некој причи о Босни и Херцеговини. Састанак који ће за нас неколико лидера који тамо долазимо трајати сат времена и који суштински не може ништа да реши већ само да нас услика и да прикаже неку параду.
Шта ћете ви да јој поручите?
— Мислим да је управо тако периферно бављење питањима БиХ доводи у ову ситуацију. Без обзира како то Европа схватала, она због својих унутрашњих проблема помало губи свој кредибилитет. То се најбоље види на проблему Македоније, где је Европа веома јединствено села на причу да Ђорђе Иванов треба нешто да учини, али тамо постоје легитимно изабрани представници и то треба поштовати. Мислим да ни у БиХ не можете једноставно рећи „ово се није десило“. Не можете рећи да се није десила политичка злоупотреба судства, тужилаштва и осталог и ви причате о правној држави? Која правна држава? Босна није никаква држава, а тек онда не може бити ни правна држава.
Да ли очекујете да Могеринијева може да донесе решење за смиривање тензија на Балкану?
— Фино је имати поруке, али смо се много порука наслушали свих ових година, па није од њих било ништа. Она је за мене један уважени функционер ЕУ. Из поштовања према њој, сада ћу сести у аутомобил и из Београда отићи у Сарајево на састанак са њом. Сарајево је једно уклето политичко место које нема шансе да реши било шта осим своје злобе и мржње према Србији.
Овај тренутак на Балкану сличан је деведесетим годинама. Како се могло десити да су се тако велики проблеми појавили истовремено у готово свом државама бивше Југославије. Неки помињу да је у томе видљива рука „Великог брата“. Ако је то тако, који је циљ?
— „Велики брат“ је, колико ја видим, исто у проблему. Када бих сада у детаље то анализирао, наравно да има наговештаја, али познато је да 1992. нико није ни желео да се ово реши на прави начин. Да јесте, имали бисмо дугорочну стабилност на Балкану. Да је „Велики брат“ тада имао намеру да каже „ово је крај, не бавим се више тиме“ онда БиХ не би ни постојала. А сада се сви чуде како постоје такви анимозитети 20 година након рата. Па биће тако и 300 година после рата, јер те анимозитете не можете да решите, они су генерисани на тај начин.
Срби, Бошњаци, Хрвати и Муслимани никада нису били на истој страни историјских догађаја, ниједног рата. Муслимани су свугде били са Османлијама све време окупације тог простора, Хрвати су се приклонили Аустроугарима чим су дошли, Срби су покушали да кроз бивше две Југославије изграде своју доминацију, а шта се десило? Десило се да нас је у Сарајеву, у БиХ 1961. било преко педесет посто, а данас је то много мање. Ето колико смо ми имали на том простору монопол као Срби. И имали сте свих ових година причу како треба изградити државу, нацију, заборавити које сте нације, говорити једним језиком — по њима босанским — писати писмом које се зове босанско, не звати се Србима, већ Босанцима, е то је био концепт. Па када никако нису могли другачије да нас понизе, онда су говорили да смо ми босански Срби, е па нисмо — ми смо Срби. Ми припадамо једном интегралном српском народу који живи на различитим просторима, који има своје две државе и то мора да почне да се уважава. Републику Српску морају да почну да уважавају ако хоће решење, а не да је понижавају. Не можете увек када су муслимани незадовољни у Сарајеву да заграбите у надлежности Републике Српске тврдећи да сми ми „ово или оно“ и тврдећи да је то цена прошлости. Српски народ је слободарски, учествовао је у многим ратовима на страни победника и на страни универзалних људских циљева и вредности који су се огледали у борби против фашизма. Муслимани су тек крајем 1944. године и почетком 1945, када су видели ко побеђује у Другом светском рату, приклонили се значајније партизанима. До тада, од почетка рата Срби су масовно били у антифашистичком покрету, поред чињенице да су били подељени на четнике и партизане. Дефинитивно је да су Срби дошли до Трста, наше јединице су га ослободиле и сада се питам зашто смо све то радили, шта нам је све то требало. Зашто су наши људи тамо гинули, због које приче? Највећа српска заблуда је Југославија и ми тога треба да се што пре ослободимо и да у овом веку конципирамо српску националну политику која ће јасно рећи да Срби хоће да заштите свој национални идентитет, писмо, језик и своје две државе. И ми ћемо суверено о томе да одлучујемо како ће оне да сарађују, а нећемо да нам ико говори шта је за нас добро, а шта није или ће нам на Дрини неко правити границу коју ми не желимо, нећемо да је видимо ни у НАТО-у. Зашто то није легитимно, зашто је то политички некоректно? Мислим да је то политички одговорно према Србима којима треба да се понуде алтернативе развоја у будућим деценијама.
Цео регион стреми ка ЕУ. Међутим, председник Европске комисије Жан Клод Јункер представио је пре неколико дана план ЕУ у неколико брзина. У којој брзини видите БиХ, с обзиром на то да по вашим речима она није држава, већ протекторат?
— Ту су порушени базични принципи Европе. Не можете да се крећете ка Европској унији правилима Европе ако имате међународни протекторат. Међународна Венецијанска комисија је 2005. године навела да ако БиХ жели да се креће ка ЕУ онда мора да се реши високог представника, а он и даље постоји дванаест година након тога. Чак je и ЕУ у свом извештају написала да БиХ тек када се реши високог представника може да поднесе кредибилну апликацију. Ми апликације подносимо, а високи представник је и даље тамо где јесте. Много је то проблема али је једна ствар јасна — Европа није тако обећавајућа као што је била раније, а исто тако и овај простор са становишта тих европских вредности не може себе да искључи из тога. У организационом систему питам се како ће изгледати ЕУ, да ли ће БиХ стићи пре него што се она распадне и уопште ући у њу, то је питање за врачаре којих на Балкану има доста. Можда уопште не стигнемо да уђемо или се укључимо у неке брзине. Опаснија је ствар ако сте у некој брзини, онда брзо можете да испаднете из свега и да се добро разбијете ако нисте стабилни.
И за крај, не можемо да не споменемо да сте пре неколико дана одржали предавање на московском Државном институту за међународне односе. То је еминентна високошколска установа коју је завршио и шеф руске дипломатије Сергеј Лавров. Која је била тема предавања?
— Мени је било заиста импресивно од самог доласка и зграде која је урађена по највишим могућим стандардима. Чињеница је да је било 250 учесника предавања, не само студената. Чак ме је један професор Уставног права питао за развој уставне структуре и начин како би смо се могли кретати даље, што изазива одговорност да се на таквом месту бавите тако озбиљним питањима. Тамо сам међутим видео и многе младе Русе који се баве питањима Балкана, који имају потребу да науче више али исто тако и многе наше студенте који су што приватно тамо, а што заслугом компаније „Зарубежњефт“. Та компанија организује и шаље на руске универзитете младе како би се школовали за њене потребе. Било је импозантно и захвалан сам организатору, ректору Универзитета и свима који су у томе учествовали.
