Како би се разумео значај промена које су се догодиле последњих пет година у Русији довољно је погледати вести из тог периода. Поред председничких избора, главна политичка вест у земљи су били велики протести који су почели у децембру претходне године. Како би пре пет година гледали, на пример, на овакве вести?
1. Русија гради мост који Крим, као субјекат Руске Федерације, повезује са копном.
2. У Сједињеним Америчким Државама, „руско мешање“ у политички систем те земље већ дуже време је кључна тема у унутарполитичкој борби, укључујући предизборну председничку кампању.
3. Украјина већ трећу годину ратује у „руско-украјинском рату“. Истина, Русија се тамо још није појавила. Министар иностраних послова Русије упозорио је Запад да Москва неће укинути санкције док не буде реализован план за решавање кризе између Кијева и „сепаратистичких“ територија. Истина, побуњене републике су са Кијевом у последње време све више „на крв и нож“.
4. Министар одбране Русије пренео је Путину да је сиријска Палмира поново ослобођена од исламских милитаната уз помоћ Ваздушно-космичких снага и Снага за специјалне операције.
Ове вести би 4. марта 2012. године изгледале као научна фантастика која нема никакве везе са тадашњом државом. И то је, можда, најважнија поука последњих пет година руском друштву.
Генерални директор московског Центра за политичке информације Андреј Мухин тврди да се успех Путинове политике не огледа искључиво у његовом међународном ангажману и војној операцији у Сирији, која је довела до преломне тачке када је реч о борби против терористичке организације ДАЕШ, већ и у спровођењу унутрашње и регионалне политике, што је резултирало спречавањем организације бројних потенцијалних „обојених револуција“, пре свега у централној Азији.
У том изузетно важном региону више нема назнака избијања обојених револуција, и то је пре свега заслуга руског руководства. Упркос масовним информационим и санкционим нападима који константно стижу са Запада, поготову у периоду након што је Крим враћен у састав Руске Федерације, тамошње институције су се одржале, а политички систем не само да је очврснуо већ је и наставио да се развија. Доказ томе је константан високи рејтинг саме руске врхушке, који током трајања такве западне политике није ни трунку опао.
Мухин такође каже да је враћање Крима у састав Русије важан корак Путинове политике, и то из неколико разлога. Први је, како каже, свакако политички, јер повратак Крима представља реализацију важних интеграционих процеса на постсовјетском простору, што ојачава геополитичку позицију Русије у свету. Други фактор је финансијски, а то подразумева мноштво рекреационих зона на Криму које ће позитивно утицати на руску економију. Трећи аспект је војни, будући да је Крим од изузетне стратешке важности за Русију. Управо се на Криму осигурава безбедност јужних и западних руских граница.
Са друге стране, Срђан Перишић, професор са Факултета за међународну политику и безбедност, сматра да би за 17 година Путиновог државничког посла требало дефинисати три одређена периода.
Први период је његов први мандат, и представља период стабилизације, како власти тако и друштва. Други период његове владавине представља други председнички мандат, али и период његове премијерске функције и представља време обнове Русије. Трећи период требало би назвати периодом одбране Русије, и то због тога што јој је са Запада објављен такозвани „необјављени“ рат. Да није било претходних периода, како каже, не би се Русија ни нашла у ситуацији да се брани.
Перишић је, међутим, истакао да сви Путинови мандати теку без политичког насиља, како унутар руског политичког друштва, тако и без насиља на међународној сцени. Он тврди да одбрана Русије није карактеристична за западну политику, која има нападни, односно освајачки карактер. У питању је ненасилна одбрана којом се Русија позиционирала на међународној сцени као један од светских лидера који има стабилизујући фактор и решава регионалне и глобалне проблеме. То је велика заслуга руског председника Владимира Путина, закључује Перишић и додаје да он тиме буди наду, не само унутар његове земље већ и у другим земљама света, да отпор западној геополитици, како каже, ипак може да успе.
У суштини, последњих година земља је повратила — или скоро повратила — статус светске суперсиле.
Међутим, достигнућа ових пет година су ипак повезана са унутрашњом политиком Русије и у контексту тих достигнућа важно је да руско друштво схвати да је за промене потребно време, а спорост и слаба приметност промена уопште не значе да оне нису успеле.
Када је у фебруару 2014. године Русија први пут видела своје професионалне војнике на Криму, за већи део руског друштва било је јасно да се они нису појавиле јуче, нити прекјуче. Они су резултат вишегодишњих реформи руске војске. Током реформи је било много грешака, али је на крају Русија добила војску којом се сада може поносити.
Без обзира на све проблеме, Русија наставља да се креће напред и добија потврду, иако то повремено изгледа недовољно, да напори који се улажу дају позитивне резултате.
То и јесте главни резултат петогодишњег председничког мандата Владимира Путина. То је истовремено највероватније највреднија поука коју је могла да извуче земља уочи 100-годишњице Бољшевичке револуције.
