У размаку од неколико дана малина је била предмет наизглед потпуно опречних вести из Привредне коморе Србије (ПКС). Према једној, српски аграр је прошле године приходовао укупно 2,9 милијарди евра од извозних послова у протеклој години, а малина је већ пословично била наш други по вредности извозни производ са приходом од 224 милиона евра. У другој вести пак из ПКС-а упозоравају да извоз малине стагнира, да су на лагеру велике количине и да ће цена малине ове године бити неповољна.
Шта одједном мучи српску малину, која се већ годинама са пољском смењује на првом месту у свету, како по производњи, тако и по извозу?
У Србији је под тим воћем 15.000 хектара, са којих се годишње произведе 80.000 до 110.000 тона. Због добре прође и цене, засади малине почели су да ничу све више. Чак и у Војводини.
Aли и шире. Од Чилеа, преко Босне и Херцеговине, до Украјине.
Хиперпродукција и вишкови су учинили своје, тржиште је реаговало, објашњава секретар Удружења за биљну производњу у ПКС-у Вељко Јовановић.
Тренутна цена замрзнуте малине на тржишту нижа је од откупне у свежем стању, која се кретала око 230 динара за килограм. Интересовање купаца је, тврде извозници, најниже за последњих десет година, па хладњаче у западној Србији још чувају знатне количине овог замрзнутог плода. Надају се бољој цени.
Јовановић за Спутњик каже да се спекулише са неких 60.000 тона на лагеру, оценивши да је реч о „драматичној количини“. Управо због вишкова на светском тржишту, он са сигурношћу тврди да малина неће достићи цену прошлогодишње.
„Треба да схватимо да је све циклично. Имате људе који са несталним амбицијама улазе у посао, па када виде да је једне године цена већа крећу са засадима“, каже он.
Подсећа и на „краткорoчно тржишно размишљање“ појединих малих хладњачара. Тачније на оне који би зараду преко ноћи. Тако су традиционалне српске сорте „виламет“ и „микер“, које чине 90 одсто наше производње и по којима нас и цене у свету, помешали са мање квалитетном „полком“. Продајући „рог за свећу“ мислили су да увећају зараду. Контингенти су враћени, па ћемо та „српска посла“ вероватно и додатно платити.
Збој једног товара малине ћемо срозати годинама стицани углед и угрозити друге који послују како треба, наводи Јовановић. И то у условима све јаче конкуренције.
Малинар Божо Јоковић из задруге „Агроековоће“ из Ариља, која окупља око сто коопераната, каже да су писали Влади Србије, Удружењу хладњачара и Министарству пољопривреде тражећи заштиту произвођача. На заједничком састанку треба, каже он, да одговоримо на питање куда даље са малинарством у Србији, поготово с обзиром на најновију ситуацију, али и на значај те производње за Србију.
„Ариље је срце малинарства у свету, а камоли у Србији, и мислим да имамо право да тражимо да са извозницима и са државом нађемо решење ове ситуацији, јер имамо светски признат квалитет и велику шансу у том послу“, каже Јоковић.
Јовановић пак напомиње да цену малине одређује тржиште.
„Не може да је одреди држава. Ми малину извозимо. Цену ће јој одредити тржиште у земљама у које малину извозимо. Државне интервенције на дуже стазе могу само да шкоде. Шта ћемо да радимо ако, а имали смо већ такве случајеве, откупна цена буде већа од продајне и ко је онда ту на дуже стазе на добитку или губитку“, констатује представник ПКС-а.
Али и додаје да у садашњој ситуацији морамо да сачувамо купце српског „црвеног злата“.
Да би их сачували, морамо да водимо рачуна о хигијени, која је, како каже, критична у појединим малињацима, како не би дошло до појаве норо вируса и других болести. И на то је у свету било примедби.
„Зато сада у ПКС-у радимо један приручник за бербу. Морамо да сачувамо квалитет, да водимо рачуна о сортименту“, упозорио је Јовановић.
Када би се израчунало, видели би, каже он, да трећина људи у Србији на овај или онај начин живи од малине.
„Добро живимо од малине и то треба да чувамо“, каже Јовановић за Спутњик.
