Напетости у Македонији, БиХ, на Косову и Метохији, али и у Црној Гори намећу питања — ко изазива кризу у земљама Западног Балкана? Да ли је реч о иностраним факторима или можда народи који га настањују сами узрокују те нестабилности? Одговоре на та питања у емисији „Свет са Спутњиком Љиљана Ментус потражила је у разговору са дипломатом Владиславом Јовановићем, новинаром Николом Белићем и бившим припадником службе Државне безбедности Божидаром Спасићем.
Владислав Јовановић верује да разлози за нестабилност у земљама Западног Балкана леже у томе што су западни центри моћи, пре свега Брисел и Америка, узнемирени због геополитичких потреса на овдашњем терену.
„Они су веома узбуњени због војног јачања Србије и враћања Русије на Балкан, а помало и због враћања Кине на ове просторе, па кроз општу слику нестабилности на Балкану желе да Србију приволе да се повуче из полузагрљаја са Русијом. Са друге стране, ово што се дешава је и у служби спречавања Доналда Трампа да дигне руке од Балкана и других осетљивих подручја, јер би ЕУ онда остала сама у борби против јачања руског утицаја на Балкану. Све друго је ’избијање клица са терена који је увек био нађубрен‘, јер је на Балкану увек било лако подстаћи неког ко је поверовао у своју моћ и права да крене у њихово остварење“, објашњава Јовановић.
Јовановић сматра да, поред ЕУ, на овим просторима јаке интересе има и бивша америчка администрација.
„Они убирају горке плодове погрешне представе да могу сами да господаре Балканом, јер у томе у последњих 300 година ниједна велика сила није успела. Увек је морала да дели утицаје са бар још једном великом силом, ако не и са више њих. Враћањем Русије, Кине, па и Турске на ове просторе ’балканска млада‘ добила је више удварача, и то је оно што Запад тешко може да прогута, тако да ће битка за Балкан да се настави и трајаће дуго, са неизвесним исходом“, напомиње Јовановић.
Према мишљењу новинара Николе Белића, прва асоцијација на изазиваче кризе на Балкану су Албанци, како на Косову, тако и у Македонији, док је у БиХ реч о онима који траже ревизију тужбе против Србије. Међутим, како каже, питање је ко је стварни иницијатор кризе, а ко пуки „извршилац радова“, јер Запад више није хомоген као што је био па да каже — ми стојимо иза Албанаца или иза Бакира Изетбеговића и сличних.
„Запад је сада сложенија појава, ЕУ је један играч, Британија има своје интересе, ту је и Америка са Доналдом Трампом, као и Турска која оснажује своје интересе. Дакле, постоји неколико струја, а онај коме одговара подела Македоније могао би да започне сукобе у тој земљи. Такође, у неким пројекцијама подела Македоније ишла би у прилог и ономе ко жели да прекине везу између Србије и Грчке и да забије клин између Бугарске и Албаније“, каже Белић.
Како оцењује, Македонија је терен на којем ће се огледати каква је стварна стратегија неког моћног играча који може да подстакне Албанце и социјалдемократе да направе Владу, а са друге стране оног ко стоји иза Груевског који је понудио Заеву мањинску подршку. То је било нешто што отклања опасност од дезинтеграције Македоније, док лидеру ВМРО-ДПМНЕ подиже изгледе да у случају поновних избора добије већи број гласова, сматра Белић.
На питање да ли има основа у теоријама према којима дешавања на Косову и Метохији, у Македонији, али и Црној Гори воде прекомпоновању албанске државе, Белић напомиње да су Албанци мајстори у тражењу великих савезника у свету.
„Албанија је једина држава на Балкану која је од Другог светског рата успела да измења неколико кључних савезника — прво је била везана искључиво за Југославију до 1948 године, па се окренула Совјетском Савезу, шездесетих се већ окреће Кини, а после неколико година изолације деведесетих доводи Американце. То је мало ко успео на Балкану, па с обзиром на те њихове способности не би требало искључити врло упорну борбу за прављење такозване велике Албаније“, објашњава Белић.
Прва грешка Македоније била је у томе што је уопште излазила из Југославије, каже Владислав Јовановић, јер се изласком ставила у ситуацију да је други сматрају привременом државом и експерименталним полигоном.
„Са Македонијом су и до сада експериментисали, а сада то чине на још опаснији начин, што може да доведе до потпуне поделе становника, Албанаца и Македонаца, па и саме државе. Та земља се излаже великим ризицима, а да је Западу стало да Македоније, онакве каква је изашла из Југославије, вршио би јачи притисак на Грчку да Македонију на путу ка НАТО-у и ЕУ не омета са проблемом имена. Међутим, тај притисак на Грчку нико не врши. Пред македонским председником је непријатан избор — да следи слово закона и да мандат Заеву, или да то не учини како не би учествовао у уништавању Македоније. То је за сваког шефа државе врло деликатно питање“, истиче Јовановић.
Да није само страни фактор разлог немира у земљама Западног Балкана сматра бивши припадник службе Државне безбедности Божидар Спасић. Он верује да је опаснија подељеност између самих Македонаца, него између њих и Албанаца.
„Водеће македонске партије су достигле огроман степен анимозитета и питање је када ће насрнути једна на другу, док Али Ахмети и његова партија задовољно трљају руке. Обе македонске групације хоће власт, јер је власт на Балкану алфа и омега свега“, каже Спасић.
На питање да ли је посета Федерике Могерини допринела смиривању тензија на овим просторима, Спасић каже да је очигледно да је ЕУ Балкан пустила низ воду.
„Мислим да је ЕУ пустила Балкан да сам решава своје проблеме. Али овдашња ситуација ће се Унији на овај или онај начин обити о главу, па се може десити да попут избеглица из Сирије и Ирака и са Балкана крене огромна маса људи ка Немачкој и ЕУ. Међутим, на овим просторима ће се врло брзо појавити Руси и Кинези са својим инвестицијама, а када имамо шта да једемо, нећемо бринути о томе ко ће бити на власти“, категоричан је Спасић.
Из „случаја Македонија“, као и из ранијег веома кооперативног држања Србије, могу се извући поуке, каже Владислав Јовановић.
„Велика, потпуна послушност води и потпуном поразу. Македонија се душом и телом изручила западним савезницима, а уместо да је заштите и што пре интегришу, они су интеграцију одложили, а нису било шта учинили да се односи у тој земљи дугорочно стабилизују, док се средства притиска на њу задржавају. У очима западних савезника Македонија не важи као дефинитивна држава, што је опасност и за њу, али и за мир на Балкану. У том смислу Србија мора да дефинише националне интересе и да их се држи, а не да се понашамо као Јељцинова Русија која је говорила да нема националних интереса, већ само општих, светских. Поправили смо се у том погледу, али и даље нисмо у потпуности оно што треба да будемо када је реч о самопоштовању и држању до сопствених вредности, јер и велике силе воле да имају партнера који држи до сопствених интереса. У супротном, такав партнер остаје запостављен“, закључује Јовановић.
