Министар културе и информисања Србије Владан Вукосављевић пре две недеље у Тирани није био те среће да се сретне са председником Националног савета Срба у Албанији, нити да размотри да ли се у потпуности поштују права које Срби имају према закону о националним мањинама. Напросто, такво шта не постоји у Албанији. За разлику од Вукосављeвића, председник Албаније Бујар Нишани, који је у уторак посетио Бујановац и Прешево на југу Србије, где већинско становништво чине припадници албанске националне мањине, могао је и више од тога.
Нишанија је свечано дочекало више од 1.000 грађана, махањем заставицама албанске државе, уз чланове Културно-уметничког друштва у албанској народној ношњи. Разговарао је са председником Националног савета Албанаца о образовању, култури, цивилним вредностима и привредном развоју општина Бујановац и Прешево. Посетио је једну школу у којој деца уче на албанском језику… И тако редом.
Зато му верујемо када каже да је интерес Албаније да успоставља даљу сарадњу са Србијом. Све што може албанска национална мањина у Србији омогућила јој је држава Србија. И супротно. Све што не може српска национална мањина у Албанији омогућила јој је албанска држава.
Ни име не могу да врате
Члан Одбора за дијаспору у Скупштини Србије Александар Чотрић за Спутњик каже да је, што се Срба у дијаспори тиче, најтежа ситуација у Албанији, где немају никаква национална права. Албанија нема закон о националним мањинама, а Срби, као и друге мањине, приликом последњег пописа становништва из 2011. нису имали могућност да се слободно изјасне о националној и верској припадности. Срби у овој земљи немају право да службено користе свој језик и не постоји ниједан медиј на српском. Њихова имена су насилно албанизована, а у покушају да врате своја изворна имена сусрећу се са високим таксама и административним препрекама.
Могуће је да врате српско или име или презиме, уз процедуру која траје више година и кошта преко хиљаду евра, каже Чотрић. Oн подсећа да Срби на териоторији данашње Албаније живе још од раног средњег века. У континуитету су присутни, посебно око Скадарског језера.
„Нема, нажалост, званичних података колико заиста наших сународника живи у Албанији, јер резултати последњег пописа из 2011. године су били више него фарсични и показују да у тој земљи живи само 155 Срба. Објективне процене, међутим, говоре да је број наших људи много већи, да их има између 30.000 и 40.000 на северу Албаније“, каже Чотрић.
Они су, како напомиње, више од сто година изложени асимилацији и додаје да је право чудо како су уопште преживели режиме краља Зогуа, Енвера Хоџе. „Па и данашњи такозвани демократски режим — с обзиром на то да Срби у Албанији, али и друге мањине, немају, практично, никаква права“, наводи Чотрић.
На питање да ли они уопште законски имају могућност да се изјасне као припадници српске мањине, некадашњи председник Одбора за дијаспору каже да је последњи попис, по оцени независних посматрача, био намештен. „Резултати су фалсификовани. Срби и све остале мањине, грчка као најбројнија, али и цинцарска, влашка, македонска, црногорска, бојкотовале су тај попис зато што су биле предвиђене драконске казне од хиљаду долара ако се дају нетачни подаци о националној припадности. А сви држављани Албаније су по националности у матичне књиге уписани као Албанци“, истиче Чотрић.
Ако се неко и осмелио, па се изјаснио као Србин, такав извод не може да добије јер се, како објашњава, резултати пописа користе искључиво у статистичке сврхе. Другим речима, Срба у Албанији такорећи нема.
Српски у кругу породице
„Довољно је да кажем да је Устав Албаније дефинисао ту државу искључиво као државу албанског народа, да је Албанија, вероватно, једина држава на свету која нема закон о националним мањинама иако је Парламентарна скупштина Савета Европе то од њих тражила“, објашњава Чотрић. Напомиње да, иако је Влада Албаније донела акциони план за период од 2007. до 2012. који је предвиђао више мера за побољшање статуса мањина, од тога ништа није примењено.
А с обзиром на то да Устав Албаније предвиђа искључиво службену употребу албанског језика, то значи да нема ни уставног основа за доношење закона. А то опет значи да нема службене употребе другог језика осим албанског, да нема школа на српском језику, медија на српском. Српски језик сведен је на употребу у кругу породице.
Могућност да Срби у Албанији добију држављанство Србије је, такође, готово неизводљива. Хипотетички таква опција постоји, али засад постоји један једини Србин из Албаније који је то остварио.
Срби се зато, где год могу, самоорганизују. Он је посебно указао на случај Срба у граду Фијеру у централној Албанији. У њему, каже, живи око 2.500 Срба исламске вероисповести. То су људи који су после 1918. напустили пределе Новог Пазара, Сјенице и Тутина и населили се тамо и изјашњавају се као Срби. Већ седам-осам година организују у приватној кући једног од њих курс за децу, али и одрасле, уз помоћ Министарства спољних послова, односно Управе за дијаспору Републике Србије.
На констатацију да је због свега тога пред нашим званичницима озбиљан посао, он одговара да Србија мора у билатералним односима са Албанијом да покреће то питање стално, упорно, доследно.
„Ако се у међународном праву примењује принцип реципроцитета онда с пуним правом можемо да укажемо на то каква све права има албанска мањина на територији Србије, почев од законске регулативе која је вероватно најбоља у Европи. Постоји Национални савет Албанаца, признат од Србије. Постоји могућност школовања на албанском језику, од основне школе до последипломских студија. Да не говорим о другим могућностима за учешће Албанаца у јавном, политичком и културном животу Србије, представљању у парламенту, локалним самоуправама. Могућности да имају своје медије…Ништа од тога српска мањина нема у Албанији. Напротив“, наводи Чотрић.
Београд мора да помогне
С друге стране, држава би морала да помогне Србима тако што ће отворити Генерални конзулат у Скадру, или што ће финансирати постојање Српске куће, или српских медија. У Скадру, где је највећа концентрација Срба, била је једном недељно на приватној телевизији емисија на српском језику, али је угашена пошто је престало финансирање из Србије, напомиње он.
„Наша држава би и на међународном плану морала да уради много више да се Албанија примора, тако да кажем, јер нема друге речи, да коначно донесе закон о националним мањинама. У противном, Албанија ће врло брзо да заврши процес потпуне асимилације свих мањина“, закључио је члан скупштинског Одбора за дијаспору.
На потребу већег ангажовања Србије указао је и Вукосављевић приликом сусрета са представницима српске мањине у Албанији. Било је речи о могућностима за учење матерњег језика, набавци књига на српском језику, доласцима у Србију и програмима на албанским телевизијама намењеним српској мањини, саопштено је после састанка.
Посета Нишанија југу Србије доказ је, како је приметио председник тамошњег Националног савета Албанаца Јонуз Муслиу, да председник Албаније поштује уставну обавезу да штити права Албанаца без обзира на то где они живе. Зато би и држава Србија морала нешто да предузме ради заштите сопствене националне мањине у Албанији. Ако ће разговор министра културе са Србима у Тирани, па макар и успутан, на маргини конференције министара културе региона, бити први корак, добро је. Однекуд се мора почети.
