Све приче о тужбама за геноцид против Србије увод су у нову дестабилизацију Балкана.
То оцењује за Спутњик Душан Пророковић из Фонда за стратешку културу, поводом тешке тужбе против наше државе коју најављује нова коалиција која претендује на власт у Македонији, следећи тако пример Сарајева и Загреба.
Славка Којић, стручњак за међународно право, додаје да је очигледно да је на делу злоупотреба геноцида као кривичног дела које не застарева као политички притисак на Србију.
Ревизија босанске тужбе за геноцид против Србије, која је одбачена, најава Хашима Тачија да ће и Приштина подићи тужбу за геноцид против Београда, као и најновији захтев садржан у такозваној „тиранској платформи“ македонских Албанаца да нова влада подигне тужбу за „геноцид почињен над Албанцима“ који обухвата период од 1912. до 1956. године, делују као оркестрирана акција.
Циљ је да се Србија и Срби по сваку цену оптуже за најтеже кривично дело против човечности од Другог светског рата.
Коме је у интересу да Срби по сваку цену буду оптужени за геноцид?
Оба саговорника Спутњика верују да иза свега стоји потреба са једне стране Албанаца а са друге Бошњака да на неки начин дају легитимитет „својим“ истинама.
Шири контекст свега, каже Пророковић, тиче се стављања историјских печата на одређени дешавања.
„То има своју политичку функцију. Потребно је извршити једну врсту притиска на Србију. Албанцима је он неопходан како би Београд додатно чинио уступке Косову и како би признао ту такозвану државу, док је у Босни неопходан како би се укинула Република Српска“, наводи Пророковић.
Он каже да се ништа није променило у односу на пре 25 година, напомињући да сам појам геноцида значи нешто друго у међународном праву, а не ово на шта иду они који тужбе најављују или подносе.
„Поготову ми је нејасно како геноцид може да траје 44 године, на шта алудирају Албанци из Македоније, који кажу да је било организоване тежње да се истреби албанско становништво у Македонији. Да је то тако, тај би процес трајао много краће, биле би донете одлуке које би биле реализоване са мањим или већим успехом. Дакле, то не би трајало скоро пола века, а ја не знам за такав случај у историји!“, каже наш саговорник.
Да геноцид није категорија која траје пола века сагласна је Славка Којић.
„Кривично дело геноцида регулисано је међународним конвенцијама и код њега је најважније доказати геноцидну намеру, и то намеру потпуног или делимичног уништења једне националне, етничке, расне и верске групе. Дакле, ово кривично дело не застарева, и очигледно је да покретање тужби за геноцид против Србије има за циљ злоупотребу те чињенице“, наводи она.
Она каже и да сама чињеница да Косово није држава коју признају Уједињене нације, што значи да је спорно да ли би могла да буде страна у процесу, довољно говори да се ради о политичким, а не правним потезима, као што је то случај и у Босни. Исто важи и за Македонију, додаје Којићева.
„Ово нема везе са правом и изгледа као синхронизована акција злоупотребе одредбе о незастаревању геноцида“, резимира она.
Пророковић додаје да се на Балкану све и свашта проглашава геноцидом, да је све то помало изгубило смисао и поред тога што и Албанци и Бошњаци имају политичке разлоге да то раде. Он сматра да данашњи поступци и најаве тужби за геноцид нису, за разлику од деведесетих, дело Запада, како би Србе окарактерисао као искључиво „лоше момке“.
„Запад је имао потребу да доказује геноцид у поступцима против Слободана Милошевића бившег председника СРЈ како би оправдао своје поступке из тог периода и како би се доказао морално исправним. Ово што се дешава данас, међутим, посебно ово што долази из Македоније, Западу у ствари може само да штети“, мишљења је Пророковић.
Ако би се упоредила демографска карта од пре 20-30 година и на Косову и у Македонији и у Босни, видели бисмо да су Срби ти који су фактички етнички очишћени са ових простора, посебно кад је реч о Косову, на коме сада живи готово 700.000 више Албанца него што их је било почетком осамдесетих. Док је Срба, само од 1999. године мање за више од 200.000. Исти случај је и у Македонији, где се број Срба данас креће око 35.000 док око пола милиона чине Албанци. Према попису становништва из 1991, Срби у БиХ чинили су око 32 одсто укупног становништва и поседовали 51,4 одсто укупног земљишта, у односу на Бошњаке који су поседовали 27,3 одсто територије. Само у Сарајеву је пре рата живело око 150.000 Срба који су исељени. О протеривању и убијању Срба у Хрватској већ је све речено.
