„Викиликс“ је поново шокирао читав свет, али понајвише америчку обавештајну заједницу. Ове недеље, као што је познато, организација Џулијана Асанжа објавила је преко 8.000 докумената америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА), који су показали да ова тајна служба има технологију — компјутерске вирусе и слична оружја за масовно уништење у сајбер-простору — којима може да сваки паметни телефон и телевизор претвори у прислушни уређај, да хакује све компјутерске оперативне системе, да чује сваки разговор и прочита сваку поруку коју пожели, да може да из даљине преузме контролу над системима за управљање у модернијим аутомобилима…
А ипак, иако све то може, ЦИА није могла да сачува своје тајне.
О „Викиликсовим“ открићима, о деловању ЦИА и (не)постојању цивилне контроле над овом обавештајном хидром у „Новом Спутњик поретку“ говорили су Андреја Савић, некадашњи директор Безбедносно-информативне агенције (БИА), и адвокат Бранко Павловић.
„Викиликс“ је својим открићем шпијунских оруђа ЦИА, наводи Андреја Савић, „неспорно изазвао крупне последице по америчку обавештајну заједницу. Штете, дакле, свакако има, али, у овом тренутку је тешко сагледати њене размере…“
„Ово је трећи крупан корак у раскринкавању прљавих метода Сједињених Америчких Држава и њених служби“, наводи наш саговорник, подсећајући на „Викиликсово“ објављивање дипломатских депеша Стејт департмента и открића Едварда Сноудена о деловању НСА (Националне безбедносне агенције) у вези с програмима масовног прикупљања електронских података.
„Ово ’Викиликсово‘ откриће значајно је и за отрежњење дела америчке и светске јавности, будући да многи још живе у заблудама око постулата на којима њихов систем почива“, додаје Бранко Павловић. „Стварни однос грађанина и државе је потпуно другачији од онога што се прокламује… Реч је о механизмима којима се заиста приближавамо оној Орвеловој визији тоталне контроле“.
Користи ли ЦИА, заиста, сва ова сајбер-оружја орвеловског надзора за која је „Викиликс“ сад и дефинитивно доказао да постоје, или су их, можда, амерички обавештајци развили из чисто академских разлога и професионалне знатижеље?
„Наравно да их користе“, уверен је бивши директор српске БИА. „Дигитално-информатичка револуција у којој живимо пружила је неслућене могућности обавештајној заједници. А ово је само врх леденог брега“.
С обзиром на монструозан арсенал оружја за надзор и контролу коју поседују и ЦИА и НСА, поставља се питање цивилне контроле њихове употребе.
С тим у вези, управо је ових дана у америчким медијима објављен податак да Одбор за приватност и грађанске слободе, тело које служи за надзор рада америчких служби безбедности — председника именује Бела кућа, преостала 4 члана именује Сенат — тренутно има само једног члана (остали су поднели оставке или отишли на друге дужности, нови нису именовани), нема извршног директора, не може да запошљава нове раднике, не може да објављује извештаје јер нема кворума… Значи ли то да ЦИА и друге америчке обавештајне службе делују без адекватне, па и законом предвиђене цивилне контроле?
„Систем функционише онако како му политичари наложе“, одговара Андреја Савић, напомињући да, с обзиром на описано стање, може да се изведе закључак да су наложили да контроле не буде довољно, а то је „нарочито уочљиво у вези с текућом примопредајом власти, у којој обавештајна заједница, као део тзв. ’дубоке државе‘ (коју чине и крупни капитал, медији и политичари под његовом контролом, невладин сектор), очигледно настоји да отежа функционисање нове администрације“.
„Не само да нема цивилне контроле ових служби него ни председник Америке не може да их контролише, при чему оне чак и директно раде против њега“, напомиње Бранко Павловић.
Зашто на све ово није одреаговао ниједан од професионалних заштитника људских права и слобода, од Џорџа Сороша надаље?
Одсуство реакције — која би иначе била природна ако је залагање искрено — Бранка Павловића не изненађује: „Долази црно време за Џорџа Сороша у Америци, управо због потребе за демонтирањем ’дубоке државе‘. А он је, апсолутно, део те ’дубоке државе‘, и то важан део“.
Међу важним аспектима „Викиликсовог“ овонедељног открића јесте и сазнање да ЦИА поседује методе којима ће сопствене хакерске нападе маскирати као туђе — руске, кинеске, иранске…
Колико је то опасно за читав свет, поставља се питање, због тога што америчка одбрамбена доктрина сајбер-нападе изједначава са конвенционалним, а то значи да би ЦИА сама могла да изведе напад „под лажном заставом“, припише га, на пример, Ирану или Северној Кореји, и то онда искористи као casus belli за покретање рата који би из неког разлога желела…
„Таква опасност апсолутно постоји…“, уверен је Павловић. „Овај период, ова година јесте најопаснија због могућности ескалације сукоба, без којих ’дубока држава‘ не може да опстане“.
Да ли ће Доналд Трамп успети да успостави контролу над ЦИА и, уопште, америчком обавештајном заједницом? Или ова обавештајна заједница, с обзиром на све моћи које има, остаје она права, трајна власт која иза сцене управља процесима, док су политичари, који долазе и одлазе, само фасада?
„Он ће имати веома много проблема, и бојим се да ће то бити нерешиви проблеми“, песимиста је Андреја Савић.
„Процеси који су у току могу да воде импичменту, или чак и физичкој ликвидацији, а могуће је и да ће он изневерити своја предизборна обећања, управо у покушају да балансира и потражи компромисе у односима с ’дубоком државом‘… У сваком случају, извесно је да га очекују озбиљни проблеми, али још је рано за доношење дефинитивних закључака“.
Бранко Павловић: „Тренутно су у току покушаји да се блокира процес именовања директора 17 америчких обавештајних служби. Једном када се то уради, ако се одмах не почисти хиљаду руководећих људи у њима, онда Трамп нема шансе. Он је свестан свих ових опасности, и зато покушава да иде наруку свим гранама крупног капитала, од финансијског до војно-индустријског комплекса, тражећи у њима савезнике… Неизвесно је како ће све то да се заврши“.
Али неизвесно је и какви још ударци ишчекују ЦИА. Јер, рекао је Џулијан Асанж, овонедељно откриће докумената ЦИА представља највеће „цурење“ поверљивих докумената у њеној историји, али, ово што је до сада објављено, представља мање од један одсто онога што „Викиликс“ још поседује, и што ће тек објавити…
