„Крим је наш“ поделио је најновију историју Русије на „пре“ и „после“. Тешко је рећи да ли је Владимир Путин осетио карактер трансформације националне самоспознаје након потписивања судбоносног договора 18. марта 2014. године, али је очигледно да је та одлука значајно олакшала трагање за националним идентитетом руског народа након катастрофе 1991. године, јер управо је председник из године у годину покретао ово питање на састанцима са елитама, интелигенцијом, чиновницима. Сваки пут неуспешно. Држава није била спремна за такав разговор.
Улазак Крима у састав Русије ујединио је нацију по први пут за последње две деценије. Није то било ни због територијалног проширења, ни због заштите од спољашњег притиска, већ због осећаја солидарности, заједништва, изненадне спознаје својих корена, који допиру далеко пре совјетског периода, у царску Русију.
Не сме се потценити ни империјалистички осећај. Русија први пут након 1945. године није изгубила, већ је добила територију и то не ратом. Кримљани су сами показали жељу да уђу у састав земље. То је подигло самопоуздање нацији и ликвидирало „губитничко“ осећање. У јавности, у медијима, међу чиновницима одједном се пробила реч „Руси“, појавио се покушај артикулације „руске идеје“. Сам председник, у непрекидном трагању за националном идејом, зауставио се на „патриотизму“.
Важно је додати да се нација није увукла у идеолошки панцир, без обзира на санкције и оштру конфронтацију са западним „партнерима“. Нема агресивне реакције како власти, тако и народа, а није дошло ни до идеолошког раздора са европским вредностима.
