Српске евроинтеграције нису централна тема председничке трке. Већина кандидата има негативан став о ЕУ, многи би чак прекинули евроинтеграције, а они који би их наставили, о Бриселу се изјашњавају тек спорадично, готово стидљиво.
Некада је било другачије. Евроинтеграције Србије биле су централна тема свих избора у претходној деценији. ЕУ и приступање Србије тој организацији било је главна тема око које су председнички кандидати ломили копља на изборима, којих је између 2001. и 2008. било много више него у овој деценији.
На то подсећа и главни уредник магазина „Експрес“ Иван Цвејић, који констатује да тема српског приступања ЕУ није у фокусу председничких кандидата. Та тема, према његовим речима, постала је споредна, не сада, током ове изборне кампање, већ нешто раније.
С обзиром на то да је отворила доста преговарачких поглавља, питање српских евроинтеграција као да се подразумева, каже Цвејић, а и стиче се утисак да су кандидати проценили да на том питању не могу да направе кључну разлику у односу на противнике и посматрају питање евроинтеграција као већ уходани ток и као нешто око чега нема дилеме.
„Мислим да, бар по истраживањима које гледамо, више кандидата има чланство Србије у ЕУ као део свог програма, самим тим и будућег председничког мандата. Тако да, у том смислу, не верујем да бисмо после 2. априла или другог круга председничких избора могли да добијемо председника који ће нешто радикално и коренито ту променити“, сматра Цвејић.
Са друге стране, каже он, тема српских евроинтеграција и те како постоји код кандидата који се противе чланству Србије у ЕУ. Неколико кандидата веома наглашено истиче своје опредељење против ЕУ, а као супротну опцију нуде институционално повезивање са Русијом и савезима које она предводи, закључује Цвејић.
Оквири у којима се креће актуелна председничка кампања постављени су, према речима политичког аналитичара Драгомира Анђелковића, пре пет-шест година, када је, према истраживањима јавног мњења, код грађана опао евроентузијазам.
„Мислим да се код председничких кандидата ради о проценама да није захвално говорити о ЕУ за коју не знамо ни да ли ће постојати, ни каква ће бити, ни шта ће с њом бити, ни шта ће нудити Србији, а не због става грађана. Напросто, сувише је комплексна ситуација у геополитичком смислу, мешају се карте, не знамо шта ће се дешавати. У таквим околностима, председнички кандидати мало говоре и о ЕУ и о Косову. Све су те ствари које ће, вероватно, бити под великим питањем глобалних промена. Отуда се о томе толико и не прича“, каже Анђелковић.
Он се залаже, како каже, за дубинско сагледавање идеолошких ставова кандидата према чланству Србије у ЕУ. Тако Александра Вучића и Вука Јеремића сврстава у европрагматике, који евентуално чланство Србије у ЕУ посматрају кроз призму користи и штете коју бу Србија имала. Њих двојица се, према Анђелковићевим речима, не залажу за чланство Србије у ЕУ по сваку цену.
Са друге стране, код Саше Јанковића, према Анђелковићевим речима, судећи по људима који га окружују, постоји еврофанатичан став, док су Бошко Обрадовић, Милан Стаматовић, Војислав Шешељ и Александар Поповић чврсто опредељени против чланства Србије у ЕУ.
„Како год било, једна је ствар позиционирање у јавности пред изборе, а друга је како се води држава. А када причамо о држави, мислим да евроинтеграције губе истински политички значај у смислу идеолошког опредељења ако поступамо рационално. То је, сад, питање хладног рачуноводственог рачуна, какву корист добијамо, шта губимо, јер мислим да европске интеграције више немају ни унутрашњи набој, нити представљају, осим за малу групу фанатика, политички фетиш“, закључује Анђелковић.
