Оснивање Националног парка „Дрина“ било је, ако не једина, оно једна од ретких идеја које су пре шест година добиле једногласну подршку свих у Скупштини општине Сребреница. Зашто је то сада, у тренутку када је реализација идеје на видику, постао камен спотицања?
Док у СНСД-у, из чијих је редова нови начелник сребреничке општине Младен Грујичић, сматрају да је цела ствар исполитизована од стране бившег начелника Ћамила Дураковића, он пак каже да је територија будућег Националног парка „политички мапирана“ од стране власти у РС.
Само у једном су сложни. И Дураковић и шеф сребреничког одбора СНСД-а Радомир Павловић за Спутњик кажу да је те 2011. године Скупштина општине једногласно усвојила акциони план за заштиту биодиверзитета, констатујући да има потенцијале за оснивање Националног парка.
Политичке прозивке покренула је недавна јавна расправа о нацрту закона.
„Шест година се ћутало, ништа се није дешавало о том питању да би тек када је СНСД дошао на власт Влада РС сачинила нацрт закона, тако што је у односу на акциони план, усвојен 2011, редефинисала територију коју ће захватати Национални парк, каже Дураковић. Кључна промена је што она уместо целе планине Сушице захвата њену половину, а тај део површине надомештен је територијом бошњачких села која није требало да буду у Националном парку“, наводи он.
Зашто је 90 одсто те површине приватна својина Бошњака, пита он и констатује да ће увођењем рестрикција због заштите природе традиционалним пољопривредницима бити онемогућено да као до сада користе имања, као и да граде по сопственом нахођењу.
Павловић, који је био председник Скупштине општине Сребреница када је она 2011. донела одлуку, насупрот томе каже да је било низ расправа, да су у цео посао била укључена одређена министарства и заводи који су на терену радили пуних пет година на изучавању добра у заштићеној зони будућег Националног парка.
На тој последњој расправи било је низ примедби групе коју је предводио Ћамил Дураковић, који, по Павловићевим речима, није имао притужбе док је био начелник општинe Сребреница.
„Сада покушава да направи политичку дестабилизацију преко питања које уопште не треба да буде спорно. Ваљда је у интересу да општина Сребреница има Национални парк који ће јој омогућити развој“, констатује Павловић.
Он каже да је управо разговарао са групом Бошњака који су изразили бојазан због формирања Националног парка.
„Ми ћемо видети пре доношења тог закона да се, ако има нешто спорно, делује амандманима да би била заштићена група грађана која је писала петицију јер сматрају да ће бити угрожени у заштићеном појасу Националног парка“, рекао је Павловић. Они, како је прецизирао, желе да буду сигурни да ће им бити гарантована њихова имовина над пољопривредним земљиштем, као и омогућено да раде на својој земљи а да не морају за сваку ситницу да траже дозволу.
Он је прецизирао да ће се заштићена зона пре свега односити на ужи део комплекса националног парка и она треба да предвиди увођење реда у проблем сече шуме и градње. „Пошто то некоме не одговара, то је подигнуто на политички ниво, прозивањем чак и Емира Кустурице који никада није дошао у Сребреницу нити с тим има икакве везе. Желе политичку манипулацију“, сматра Павловић.
Дураковић пак пита зашто се одустало од тога да оно што би требало да буде број један, а то је биодиверзитет, оно што се налази на целој планини Сушица, њена флора и фауна, буде део Националног парка.
Игнорисан је, каже, допис који је због тога прошле године упутио ресорном министарству. Никога није занимало мишљење локалног становништва, житеља тих села.
Павловић на то каже: „Постоје одређени стручни људи који ће дати стручно мишљење о томе. Свако природно добро треба да буде заштићено без обзира чија је то имовина. Тако је било и приликом проглашења археолошког комплекса Скелани када су направљене зоне заштите првог, другог и трећег реда. Тако је и у овом питању“.
Дураковић оптужује да нигде на свету нема Националног парка на чијој територији живи или је живело 12.000 људи, а да више од 2.500 порушених кућа протераних Бошњака неко жели да прогласи нетакнутом природом.
„То је дословце брисање постојања људи на тим просторима које неко хоће да прогласи заштићеном зоном, нетакнутом природом, где морате улазити са дозволом“, наводи он.
На то Павловић с чуђењем констатује: „О каквих 12.000 је реч када је на целој територији општине Сребреница око 5.000 становника, а Национални парк би обухватао највише 15 одсто територије те општине“.
На новинарску констатацију да његови сународници Хамдија Фејзић, који је председник Скупштине општине и Илијаз Бегић, који је на челу општинског еколошког инспектората, у свему не виде ништа спорно, Дураковић одговара да Фејзић као локални функционер ужива све благодати власти.
„Он нема намеру да из љубави према коалиционим партнерима из СНСД-а, односно актуелном начелнику, нарушава то због нечега што се зове Национални парк“, одговара Дураковић. Бегић га је, каже, изненадио.
Влада неће угрозити ничим опстанак Бошњака на том простору, нити смањити права која су имали, али ће се увести ред по питању сече шуме, лова и риболова, где је било хаотично стање. То је суштина Националног парка „Дрина“, који треба да обухвати један простор биосфере, парка природе од чега интерес треба да има више општина. А то смета Ћамилу Дураковићу, одговара Павловић.
А актуелни начелник Сребренице Младен Грујичић, сматра да Дураковић, још не може да се помири са изборним поразом и на све начине настоји да буде присутан у јавности, представљајући се као душебрижник Сребренице и наводни заштитник Бошњака, којима то није потребно јер их нико не угрожава и не ускраћује им било каква права.
Осим јединственог кањона Дрине и њених притока, биодиверзитет на подручју сребреничке општине чини и више од 40 ендемичних биљних врста, где се налази шест станишта Панчићеве оморике, као и дивокозе, мрки медвед, сури орао, али и остаци римске архитектуре и средњевековна утврђења.
Како је раније изјавио Бегић, оснивањем Националног парка „Дрина“ биће отклоњена досадашња нелогичност да је само кањон и подручје на десној обали те реке било заштићено у оквиру Националног парка „Тара“ у Србији. Јер, како каже, нигде у свету није регистрован случај да је кањон неке реке заштићен са једне стране, а да то није учињено и са њене друге обале.
Али Дрина није обична река. И најновији случај Сребреница звани „Национални парк“ то најбоље потврђује. Докле?
