Турски председник Реџеп Тајип Ердоган упозорио је да Европљани широм света неће моћи безбедно да ходају улицом ако не промене став према Турској и позвао је Европу да поштује људска права и демократију.
На ову поруку Анкаре убрзо је стигао и одговор Берлина — немачки председник Франк-Валтер Штајнмајер истакао је у првом председничком говору да турски лидер ризикује да уништи све што је његова земља постигла последњих година.
Раздор између Турске и европских држава настао је због жеље турских власти да одржавају митинге у циљу прикупљања подршке дијаспоре на референдуму у Турској заказаном за 16. април, на коме Ердоган жели да прошири своја овлашћења. Европске државе, међутим, нису издале дозволу за одржавање таквих митинга, а Турска је у више наврата оптужила Немачку да користи „нацистичке тактике“ при забрани митинга.
Александар Фатић, научни сарадник Института за филозофију и друштвену теорију, сматра да је прави узрок повишених тензија између Брисела и Анкаре чињеница да је ЕУ изневерила Турску. Како каже, ЕУ је дуго времена Турској обећавала постепену интеграцију у своју структуру, без икакве искрене намере да то испуни.
„Једине ситуације када је Европска унија била конструктивна према Турској биле су оне када је Турска Унији била потребна, као што је ова ситуација сада када Турска задржава око три милиона избеглица са Блиског истока да се не прелију у европске земље. Други разлог тензијама је тај што Европска унија има према Турској исти приступ као и према малим земљама као што смо ми, земљама-кандидатима, не схватајући да је Турска земља која има потпуно другачију самоперцепцију од на пример Хрватске, Србије или БиХ. То је земља које је, пре свега, много већа и свесна је своје величине, снаге и утицаја, и то је земља која управо зато и не прихвата такав приступ ЕУ“, каже Фатић у емисији „Свет са Спутњиком“.
Како каже, Ердоганова партија је то схватила видевши да су институције у Турској дубоко пенетриране од стране ЕУ. После пуча, Ердоган је одлучио да са тим рашчисти и да размисли о алтернативним стратешким оријентацијама.
„Видели су да ту могу да се ослоне на Русију, јер од ЕУ, у дугорочном смислу, за њих и њихову политику и самоперцепцију себе као важних, нема будућности“, напомиње Фатић.
Заменик директора турског Центра међународних политичких истраживања и ЕУ из Анкаре Џан Бајдарол сматра да се криза у односима између ЕУ и Турске највише одражава на Турке који живе у Европи и истиче да се све више осећа јачање „туркофобије“ и „ердоганофобије“. Он такође напомиње да су његове бојазни већим делом у вези са односом који Турска има са Саветом Европе и Судом за људска права, него са самом ЕУ.
„Све указује да се ради на томе да Турска постане ’блискоисточни муљ‘. Врло је вероватно да и у самој Турској постоје снаге које то желе и на томе раде, али је проблем у томе што они сами не схватају какве погубне проблеме такве тенденције могу да донесу са собом“, каже Бајдарол за „Свет са Спутњиком“.
Турска је у међувремену одлучила да њени политичари више неће држати политичке скупове у Немачкој уочи априлског референдум, а Јуриј Мавашев, руководилац политичког одељења Центра за истраживање савремене Турске, такву одлуку види као резултат чињенице да званична Анкара, без обзира на несугласице, Берлин и даље сматра важним играчем.
„Турска је спремна да нормализује односе са државама ЕУ, јер је Анкара схватила да је игра против ЕУ отишла предалеко и сада је важно сачувати одређене полуге утицаја за сваки случај, за будуће дане. Задатак Турске је био само да укаже на одређене несугласице које постоје у вези са ЕУ и њеном политиком, и тај је задатак одрађен“, каже Мавашев.
Са друге стране, подвлачи Мавашев, Турска одустаје од организације митинга јер не жели отворено да добије шамар као што је то био случај са Холандијом. Турске власти су након инцидента на релацији Амстердам—Анкара биле веома увређене, али су и схватиле да не желе поново да пролазе кроз исти проблем. Мавашев сматра да је поента садашњих потеза турских власти да покажу да после референдума више ништа неће бити исто.
„Жеља им је да још једном покажу оно о чему је Реџеп Ердоган говорио — да после референдума који ће се највероватније позитивно завршити по њега, са Европом нико неће разговарати као до сада. Другим речима, желе да покажу да Брисел може да заборави на ’стару Турску‘ која је била вољна да стрпљиво чека 50 година на прагу ЕУ“, напомиње Мавашев.
Душан Пророковић из Центра за стратешке алтернативе каже да и у Бриселу и у Анкари постоје политички актери који су направили велике заокрете у којима су се изгубили спољнополитички приоритети, што је резултирало поремећеним односима. Он међутим напомиње да се главна геополитичка битка води заправо на пољу питања — да ли ће Турска напустити НАТО.
„Односи између Европе, која се временом ширила и развијала, и Турске годинама су били више лоши него добри. Више је ту Турцима махано неком шаргарепом него што су имали реалне користи од пута у ЕУ. Са друге стране, Турска је од самог почетка практично унутар НАТО-а. Њена база у Инџирлику је коришћена за надзор целокупне средње Азије, која је у том тренутку припадала Совјетском Савезу. Командни кадар турске армије је у одличним везама са Западом, чак је део њих и школован на западним војним школама и академијама. Турска је дакле у потпуности била интегрисана у тај евроатлантски безбедносни оквир, и самим тим без Турске НАТО више не би изгледао исто“, напомиње Пророковић.
