Светско фудбалско првенство у Русији наредне године није трун већ балистичка ракета у очима Запада. Велику бол им ствара чињеница да ће читава земаљска кугла желети да гледа и гледаће слике које долазе из Русије, а на тим сликама неће бити ништа од онога што деценијама сервирају свом јавном мњењу.
Спин-доктори не спавају
Лобирали су пре доделе организације првенства, али нису успели. Потом су смишљали начине за промену одлуке ФИФА и одузимање домаћинства, али нису могли против чињенице да је Русија довољно кадра да перфектно организује такав планетарни вишенедељни догађаји и против податка да, упркос величини и економској снази, никад до сад није била организатор светског фудбалског првенства.
Због свега тога се прешло на својеврсни „кризни маркетинг“ који за циљ има да из Русије 2018. ипак долазе лоше вести, да извештаји не буду о фудбалу, такмичењу, савременим стадионима, градовима и њиховој архитектури, о специфичној храни, музици, људима… већ о хулиганима.
Зато су већ сад упрегнути таблоиди који откривају „шокантне истраге“ о „обуци руских фудбалских хулигана“ за нападе на британске навијаче за време првенства!
У том пропагандном послу не заостају ни мејнстрим медији који су својевремено себи дозвољавали такав луксуз да у видео-извештајима из Москве приказују запаљене аутомобиле, али испод палми којих у Москви нема.
Тренд таквих вести и извештаја биће, нажалост, настављен јер је део стратегије започете још прошле године током Европског фудбалског првенства у Француској, кад је УЕФА условно дисквалификовала фудбалску репрезентацију Русије након истраге о нередима на утакмици против Енглеске и кад су неки руски навијачи били депортовани.
Кад кажу насилник, мисле на…
Дакле, увек се ту некако нађу „јадни“ енглески навијачи. Заиста чудне коинциденције у намерним геополитичким односима.
Подсетимо, „колевком фудбала“ сматра се Енглеска, а после Светског првенства у овој држави 1966. у свим земљама Западне Европе појављује се феномен фудбалског навијања. Ако је „колевка навијања“ Аргентина где постоји посебан однос и страст према фудбалу, онда је „колевка“ хулиганизма Енглеска.
Крајем седамдесетих и осамдесетих година прошлог века енглески навијачи харали су по Европи. Њихови клубови били су изузетно јаки, а тај период познат је по феномену хулиганизма.
Утакмица финала Купа шампиона између Ливерпула и Јувентуса 29. маја 1985. године на белгијском стадиону Хејсел у Бриселу остаће упамћена као, можда, највећа фудбалска трагедија свих времена. Тог дана погинуло је 39 навијача, а око 400 њих је повређено. Према тврдњама неких критичара, ова трагедија почела је годину дана раније када је Ливерпул у финалу Купа шампиона победио на пенале Рому у сред Рима. После утакмице, навијачи Ливерпула су прогањани на улицама Рима од екстремних фанова Роме, десетине њих су повређене, а један тринаестогодишњак је готово искасапљен. У Енглеску се вратио са преко 200 копчи на лицу.
После тог догађаја УЕФА постаје ригорознија. У Енглеској Маргарет Тачер доноси специјални закон о навијачима. Од оне енглеске публике, где је постојао тзв. КОП (по којем су касније у свим земљама названи делови стадиона на којима стоје најватренији навијачи), сад је направљена камерна атмосфера, која личи на позориште.
Међутим, ако не смеју да „дивљају“ код куће, енглески хулигани радиће то на страни.
Феномен трибина и подршке
Припадници навијачких група далеко експлицитније изражавају ставове него обична публика. Они се међусобно разликују по избору клуба за који навијају и по томе који идентитет штите — најчешће је то идентитет града, регије или у последње време неког градског кварта. А бране и навијају и за државу.
Познато је да се трибине и дешавања на њима никако не могу стављати под стаклено звоно, тврде то и хроничари спорта, јер су сви конфликти који су се дешавали у друштву врло лако проналазили пут до стадиона, а с друге стране, све оно што се дешавало на утакмицама преносило се и ван зидина стадиона — у нашу стварност.
Социолози спорта поодавно су констатовали да кад се напетости из спољног света (често политике), на пример однос Енглеске према Русији, прелију на спорт и стадионе онда престају сукоби навијача као навијача, већ се они сукобљавају као Енглези и Руси.
Све то знају западни спин-доктори. И све то користе у корист својих геополитичких интереса. Зато пласирају информације онако како њима одговарају и пребацују лоптицу у руско двориште.
Навијачи су, с обзиром на честу присутност у јавности и на велику пажњу медија која се посвећује утакмицама, далеко видљивији од осталих група и сегмената у друштву. И на то рачунају спин-доктори. Евентуално насиље на стадионима је видљивије него у другим просторима јер је стадион сабирно место великог броја људи.
Због свега побројаног највероватније ћемо се тек нагледати „истраживачких прича“ о злим и лошим Русима, степену бруталности њихових хулигана, веома ниском степену безбедности… Но, ко губи има право да се љути. И да покуша да санира штету.
Западу ће Русија тек бити најважнија ствар на свету, а свима осталима ће фудбал истински бити најважнија споредна ствар на свету. Најважније је што већина јавног мњења неће поверовати спин докторима. Цео свет ће гледати Светско фудбалско првенство у Русији. Срећнији уживо као туристи, сви остали у преносима и извештајима.
