Генерал-мајор проф. др Бојан Зрнић начелник је управе за одбрамбене технологије Сектора за материјалне ресурсе Министарства одбране, задуженог за развој и производњу наоружања и војне опреме. Саговорник Спутњика важи за једног од најперспективнијих у Војсци Србије, завршио је Војну академију, као први у рангу смер Ракетни системи, и докторирао у области радарских система. Завршио је и Краљевски колеџ за одбрамбене студије у Великој Британији, а у генералски чин унапређен је у 41. години и тако постао најмлађи генерал у новијој историји ВС. Професор је на Војној академији на предметима из радарске области.
Генерале, објасните нам ко заправо чини овај важан српско-руски Комитет и колико често се он састаје?
— Мешовити комитет за војнотехничку сарадњу је тело врло високог нивоа. Њиме са руске стране председава први заменик директора Федералне службе за војнотехничку сарадњу господин Андреј Бојцов, а са српске министар одбране Зоран Ђорђевић. Ту је по још осам људи са обе стране, они су директно одговорни за поједине сегменте војне индустрије, системе наоружања. Ту су наши представници Команде ратног ваздухопловства, генералштаба, а са руске стране представници поменуте службе, Министарства одбране, компаније „Рособорнекспорт“. Ради се током целе године, а једном годишње се састајемо, сваке године у другој земљи, Русији или Србији. Протоколи који том приликом настају имају велики број конкретних задатака, а затим следе експертске посете. Са последњом делегацијом разговарали смо о припреми за извоз, ремонт и пакету логистичке подршке за шест авиона који су донација Русије.
Кад можемо да очекујемо да „мигови“ стигну у Србију?
— То питање је сада на нивоу техничке реализације, очекујемо да се све административне процедуре у Руској Федерацији заврше врло, врло брзо, јер знамо да су наше колеге посвећене том послу, а уговори су потписани. Мислим да ће се то десити у седмицама пред нама. То је захтеван посао, то су ипак борбени авиони, нису то слаткиши, захтевају дубоке процедуре које морају да буду поштоване, зато не треба правити медијску пресију да се саопшти тачан датум доласка. Постоји врло јасан ритам поступања по уговору, зна се и где и како ће се авиони ремонтовати, припремити за употребу, за Војску Србије.
Задовољство што нам баш Руска Федерација поклања авионе очигледно је и код Ваших колега у војсци. Зар није потпуно свеједно одакле долазе авиони, важно је да их добијемо?
— Мислим да је то једна потпуно нормална реакција имајући у виду традиционално добре, пријатељске односе између две земље, нарочито у сфери наоружања и војне опреме. Војска Србије и даље има велики број средстава ратне технике пореклом из Совјетског Савеза, а у новије време такође смо се опремали и савременим средствима наоружања као што су Хеликоптери МИ-17, који су прошле године набављени из Русије. Комплетна ловачка авијација је пореклом из СССР-а. То је потпуно логична перцепција, квалитет руског наоружања је доказан у пракси код нас и широм света. Задовољство долази из два правца, имамо ту емоционалну везу са Русијом кроз традицију пријатељства, али имамо и суштински доказ да је то врло квалитетно наоружање.
Није честа ситуација да вам неко дâ овако вредан поклон, али он је захтевао веома озбиљну анализу српске стране, како би ремонт био исплатив. Колико нашој авијацији значи долазак авиона и зашто баш МиГ-29?
— Дуги низ година имали смо проблем контроле и заштите ваздушног простора. Први избор била је набавка нових авиона. То су веома скупи системи, јер поред самог авиона морате да набавите комплетан пакет логистичке подршке да би се авион уопште експлоатисао, уз то иде и нови арсенал убојних средстава. То је за наш војни буџет била немогућа мисија. Зато се наша држава обратила руководству Руске Федерације да размотри донацију којом бисмо допунили ескадрилу, јер имамо само четири авиона МиГ-29. Добићемо два двоседа, што је јако важно због додатне обуке наших пилота. Оно што је важније, договорен је пакет комплетне логистичке подршке животном циклусу авиона, они ће у најмању руку остати у експлоатацији 13 година. Такође смо уговорили прелазак на одржавање према стању, то значи да можемо да им додатно продужимо животни век.
Наши пилоти су сјајни, али чини се да ће они који ће возити „мигове“ који стижу, ипак морати да прођу додатну обуку.
— Заједничке обуке и заједничке вежбе у области авијације су почеле независно од пројекта донације шест авиона МиГ-29. Наши пилоти сваке године заједно са својим руским колегама изводе вежбе, имају обуку, једне године у Руској Федерацији у центру за обуку борбених пилота, а друге у Србији. То је процес који је почео одавно и овај пројекат није везан за донацију, једноставно се неко природно наслонио на то. Он је део одличне сарадње коју имамо са Војском Руске Федерације.
Због атрактивности „мигова“ негде се изгубила информација да треба да добијемо и тенк Т-72 и друга оклопна извиђачка возила, помињан је БРДМ-2. Да ли је то исти пакет помоћи руске Војске?
— Наша страна је исказала молбу да се размотри могућност и евентуалне техничке помоћи за средства копнене војске. Тренутно се разматрају опције за које очекујемо да ће имати повољан исход, да бисмо пре свега унапредили ватрену моћ и оклопну заштиту наших оклопно-механизованих јединица и да би порастао капацитет извиђачких јединица кроз средства која би у наредном периоду била испоручена. Током априла очекујемо долазак делегације ради наставка разговора о великој помоћи у средствима ратне технике за копнену војску. Руска страна са правом инсистира да нема конкретних објава док се не постигне договор о додатној војнотехничкој помоћи.
Каква је природа непосредних односа и контаката са колегама из Војске Руске Федерације, делегација јесте на високом нивоу, али претпостављам да тај однос поред професионалне, има и другу димензију…
— Присутна је једна страшно велика посвећеност колега. И у ситуацијама када настају проблеми, а они дају максималан допринос. Када сматрамо да је нешто немогуће или непристојно да се тражи, они нам олакшају тиме што сугеришу да је и тако нешто могуће, да није срамота да питамо, тражимо. То је једна врста рефлексије дубинских односа и симпатија, ајде да будемо потпуно отворени, на које ми увек, редовно наилазимо на тим састанцима. Они имају своју службену, протоколарну димензију, али постоји тај део пре и после који не може да се фабрикује. Одржан је велики број састанака, мењају се и људи, али увек постоји једно осећање које долази кроз поруке које се шаљу, а ми их доживљавамо као могућност да добијемо најбоље услове да нешто купимо или добијемо. То је нешто што је моја директна импресија из тих разговора, просто, добијамо подршку која је изнад наших очекивања.
