За своје 64 године Алекса до сада није ни видео ни чуо за сличну причу. Откако се крмача опрасила, његово имање је постало својеврсна атракција, јер га бројни домаћини из радозналости посећују. Башевић се уз осмех присећа тренутка кад је дивљи вепар допратио његову крмачу из шуме у њен обор.
Ипак, није ни слутио да ће се природа овако поиграти.
„Ја пошао горе да овце видим, кад погледам крмача иде одозго, а за њом крмак дивљи вепар иде и стао је на 20 метара од мене и ништа, само окрену доле контра, рекох хвала богу, остала крмача супрасна“, прича Алекса.
Алекса је пре тога крмачу неколико пута водио на оплодњу и за то плаћао. Природа се, ипак, побринула да потомство добије, и то бесплатно.
„Опет ће она да иде у шуму, па ћу ја други пут имати бар 15 прасића, боље се исплати него ишта, ево прасади нисам ништа давао, њу пустим да иде у жир, храни се, а за јагње мораш ово мораш оно. Сад ћу у производњу дивљих свиња, само док могу да ходам“, поручује Алекса.
Људи су од памтивека припитомљавали животиње и од њих стварали домаће које данас узгајамо на сеоским имањима и фармама. Ипак, ово је доказ да је зов дивљине јачи од сваког човековог утицаја.
Извор: РТРС
