Данас представљена Декларација већ је подигла велику прашину у државама региона на које се односи — БиХ, Србију, Црну Гору и Хрватску.
Владимир Арсенијевић из Удружења „Крокодил“ је представљајући Декларацију изјавио да пажња коју је изазвала говори заправо о њеној битности.
„Желели смо да покушамо да реконструишемо неприродно стање које живимо у региону већ неколико деценија“, рекао је Арсенијевић, који је потписник Декларације.
Хрватска књижевница Ивана Бодрожић, која је такође потписница Декларација, рекла је она погрешно интерпретирана у медијима и додала да из оних који су је потписали не стоји ниједна институција, странка или било каква финансијска подршка.
„Нашли смо се око ове Декларације и удружили због наших уверења. У Хрватској је сматрају нападом на Декларацију о хрватском језику из 1967. године, иако се и та декларација бори за један језик који је главни, а који можемо звати како желимо“, рекла је Бодрожић.
Чињеница да говоримо једним језиком је и то што се овде сви разумемо и не треба нам преводилац, рекла је и додала да сеу хрватским медијима о Декларацији говори као да се сада ствара неки неостојећи језик, што није тачно.
Разноликости су, додала је, наше богатство.
„Постоје четири стандардне варијанте које се у свакој држави могу именовати онако како то те државе желе. Ако се у 75 посто међусобно разумемо, значи да се ради о једној лингвистичкој основици која је споменута у декларацији донесеној пре 50 година“, рекла је Бодрожић.
Бодрожићева је рекла да Декларацијом желе да упозоре на разноликост за коју, како је рекла, ми сматрамо да је богатство.
„Не желимо народе чистити од нечега. Језици се врло често не подударају с народима, што је пример са Немачком, Аустријом. У Аустрији говоре немачки језик што не чини Аустријанце мање Аустријанцима. Сви знамо шта се догодило након рата, а мени се на неки начин чини да се језик којим смо говорили распао“, рекла је.
Осврнувши се на појаву „Две школе под једним кровом“, где су деца одгајана да с њима живе и одрастају „они други“.
„Циљ ове Декларације није кршење Устава, ни чишћење нечега. Желимо симболизовати јавност да народ може бити самосталан, држава суверена, а да допустите том народу да прича како жели. Наравно, не заговарамо језичну анархију, постоје језични стандарди и нека тако остане“, рекла је Бодрожићева.
Она је испричала да је шетајући Башчаршијом гледала сувенире и угледала хемијску оловку направљену од чауре метка на којој пише — Сарајево.
„Ми не желимо рушити Устав или нешто репресивно уводити, не желимо било кога приморавати на нешто. Ми желимо сензибилизовати јавност да постоје други модели схватања језика“, рекла је и додала да су првих 200 потписника махом људи који су изузетно образовани.
Такође, казала је, ми не тражимо заједничко име језику, не желимо га назвати југославенским, балканским, заговарамо да сваки народ именује своју варијанту језику онако како жели.
