Наполеон je могао да баци Европу пред руског цара (фото)

Односи између француског цара Наполеона и руског царства се могу поделити у три фазе. У првој он како тражи посао у руској војсци за време царице Катарине II (1762-1796), у другој заједно са царем Павлом I (1796-1801) припрема поход на Индију, док у трећој ратује са царем Александром I (1801-1825).

Наполеон се уписао у Париску војну школу 1784. године, одакле су официри након школовања примани у војску. Међутим, већ прве школске године умро му је отац и породица је остала без средстава. Шеснаестогодишњи младић преузео је на себе бригу о мајци, браћи и сестрама. Када је 1788. године Русија прикупљала волонтере за учешће у рату против Турске, генерал-губернатор Иван Заборовски, командант експедиционог корпуса, допутовао је у Ливорно да изврши смотру хришћана-волонтера. У то време, Наполеон је имао завршену Париску војну школу и чин поручника. Поднео је захтев да служи у руској армији, али само месец дана пре његове молбе да буде примљен, у руској армији је ступио на снагу указ по коме се страни официри примају у руски корпус са сниженим чином. Наполеона то није задовољило. Након писменог одбијања, Наполеон је издејствовао да га прими Заборовски. То, ипак, није дало резулте. Увређени будући француски цар истрчао је из кабинета војне комисије уз обећање да ће своје услуге понудити краљу Пруске: „Пруски краљ ће ми дати чин капетана!“.

Како је познато, Бонапарта ни за шта није молио пруског краља, већ је ускоро сам освојио његово краљевство.

Касније, када је Наполеон постао војсковођа, он је желео темељно да проучава политички и војно-економски положај Русије, али војна психологија руског друштва, посебно тактика и оперативна специфичност руских генерала, Наполеону није била јасна. Да је Наполеон само мало пожурио и поднео молбу месец дана раније, могао је да постане руски генерал и вероватно би историја Европе и света била потпуно другачија.

Наполеон је ипак тада заједно са руским царем Павлом I покушао да крене у освајање — Индије.

Руски и француски цар сањају о Индији

Наполеонов највећи сан је био освајање азијског потконтинента. С тим у вези, 1800. године он закључује војно-политички савез са руском царем Павлом I.

Руски цар је у то време био љут на Енглеску која је заузела Малту, чији је руски цар био покровитељ, као велики мајстор Малтешког реда. Он је сматрао да Енглеска представља највећу нестабилност у Европи, и да ће док та држава не ослаби живот не само континента већ и света пролазити кроз бесконачне крваве ратове. Император је желео да је порази у само њено срце — у Индију.

Размена информација између Санкт Петербурга и Париза је углавном вођена усмено, преко курира, најчешће странаца да не би привукли пажњу. Сачуване су две редакције плана похода на Индију. Они су предвиђали стварање заједничког руско-француског корпуса: по 35-40.000 бајонета и сабљи са обе стране. Главни командант је требало да буде најбољи Наполеонов генерал Андре Масена. Руски део корпуса је требало да чине пукови донских козака и неколико пукова Калмика. Французи и Руси требало је да се окупе у Астрахану, одакле је било предвиђено да крене експедиција у Астрабад (данашњи ирански град Горган) на Каспијском мору, а одатле преко авганистанских градова Герата, Кандахара и осталих у Кашмир и Пенџаб. Дипломате су придобиле на страну двојице царева Иран и авганистанска племена да пропусте руску-француску војску. Војску је требало да дочека махараџа Пенџаба, који је ратовао против Енглеза и почео са преговорима са Наполеоном. Пут од Каспијског мора до Индије требало је да траје 50 дана.

Наполеон и Павле су намеравали да пошаљу у Индију своје најбоље војнике. Преговори су се брзо развијали. У случају победе, требало је да под протекторат Русије пређе северна Индија, до линије Бомбај — границе Непала. Међутим, препрека за његову реализацију био је капетан Џон Малколм, касније познати британски политичар. Он је служио у Индији, одакле је закључио војни савез прво са Авганистанцима, а затим у јануару 1801. године, за време захуктавања припрема руско-француског пројекта, и са иранским шахом. То је било потпуно неочекивано за Французе, који су имали одличне односе са Ираном, где је под његовим руководством реформисана иранска војска. Французи су привремено замрзли пројекат, и тада је Павле, који није имао стрпљења, одлучио да дејствује сам. Руски цар је 28. фебруара 1801. године послао четири одреда донских козака, малтешке витезове и староверце у освајање Индије, под командом атамана Василија Орлова.

Треба рећи да је војна снага у Бенгалију износила 2.000 енглеских војника и 30.000 Индијаца обучених према европским методама вођења рата, у које Британци нису имали поверења. Поређења ради, Павле је послао 40 донских пукова са више од 20.000 људи. И Павле и Наполеон су сматрали да ако су Енглези могли да покоре Индију сами — зашто то не би могли Руси и Французи заједно?

Међутим, тада се дешава 11. март 1801. године — убиство Павла. Само сат времена након очеве погибије, Александар шаље курира козацима који се налазе у Пугачеву, данашњој Саратовској области. Први указ новог владара био је да се прекине поход на Индију.

Кад је Наполеон сазнао за убиство Павла узвикнуо је: „То је проклетство, несавесни Енглези! Они су циљали у мене у Паризу, а погодили срце у Михајловском дворцу…“

Верзија о енглеској завери против Павла изгледа врло вероватна. Заверу против цара је организовао енглески посланик у Русији Чарлс Винтворт, док се гроф Петар Пален, који је учествовао у припреми индијског похода и био један од завереника против императора, сматрао енглеским човеком.

Наполеон је пробао још једном да убеди сада већ цара Александра I о подели Османске империје и заједничком походу на Индију 1807. године, али узалуд. Са смрћу Павла I умрла је и идеја о походу на Индију. Енглеска дипломатија је само једним убиством успела да промени историју. Уследио је крвави руско-француски рат који ће се завршити Ватерлоом 1815. године — потпуним поразом француског војсковође. А све је могло да буде другачије…