Републички завод за статистику управо је саопштио податке из анкете о приходима и условима живота која је показала да стопа ризика од сиромаштва износи 25,5 одсто. Истовремено, стопа ризика од сиромаштва или социјалне искључености је 38,7 одсто.
Резултати су показали да највећу стопу ризика од сиромаштва имају појединци у породицама или домаћинствима са више од троје издржаване деце, чак непуних 50 одсто. Потом следе особе млађе од 65 година које живе у једночланим домаћинствима. Таквих је 40 одсто.
Подаци говоре да је сваки трећи млади човек између 18 и 24 године највише изложен ризику од сиромаштва, а после њих млађи од 18 година, којих је 30 одсто. Најнижу стопу ризика од сиромаштва имају особе старије од 65 година, „само“ њих 19 одсто.
Анкета је на репрезентативном узорку урађена између маја и јула прошле године. Спроведена је четврти пут онако како то раде и земље ЕУ. Подаци до којих се дошло од 2013, када је први пут рађена, до прошле године нису се значајније мењали.
Тако је 2013. године стопа ризика од сиромаштва износила 24,5 одсто, а стопа социјалне искључивости 37,6 одсто.
Коментаришући те податке, професор Економског факултета Универзитета у Београду Љубодраг Савић за Спутњик је прво констатовао да се стопа ризика од сиромаштва већа од 25 одсто сматра високом. Свака власт и свака земља то, сматра он, морају да имају у виду.
„У последње три године, нажалост, та стопа ризика од сиромаштва није се смањила, није се нешто битно ни повећала. То говори да то што смо прошле године остварили стопу раста БДП-а од 2,8 одсто аутоматски не значи да народ живи боље“, наводи Савић. Он истиче да су стопе раста БДП-а врло важне, али и да не морају да доведу до раста богатства, односно смањења сиромаштва.
По оцени професора Економског факултета, не треба да чуди што су млади највише изложени ризику од сиромаштва. Он објашњава да на њега утиче више показатеља, а међу најважнијим је стопа (не)запослености. С обзиром да је 50 одсто младих људи код нас незапослено, то значи да су они највише изложени ризику од сиромаштва.
Због чињенице да млади људи живе у породицама где један или два члана домаћинства раде, или најстарији примају пензије и постоји какав-такав доходак, за њих се не може рећи да живе у правом сиромаштву у којем живи осам-девет одсто људи у Србији, каже Савић.
То објашњава и податак да је у ризику од сиромаштва најмање припадника најстарије популације. Тако ће вероватно бити још неко време док људи буду примали пензије које су зарадили у неком ранијем периоду, каже Савић. Да је то специфичност Србије и још неколицине земаља у Европи показали су и подаци Евростата, завода ЕУ за статистику, према којима су према последњим обрађеним подацима из 2015. старији од 65 година имали нешто веће приходе од млађих. Просек у ЕУ је да старији имају приходе на нивоу 93 одсто осталог становништва.
Према тим подацима, у Србији је стопа ризика од сиромаштва или социјалне искључености износила 37,6 одсто и одмах иза Румуније имала је највиши ризик од сиромаштва, мерен уделом људи који имају примања испод 60 одсто средњих примања у земљи (медијане).
Најмањи ризик је био у Финској — 13,2 одсто, Француској 15,7 одсто, док је у Немачкој износио 22 одсто. У Хрватској је био нешто изнад 25 одсто, саопштио је Евростат пре две недеље.
Подаци за 2016. тек ће бити обрађени, али у случају Србије где је стопа ризика од сиромаштва или социјалне искључености у 2015. била 37,6 одсто, а у 2016. 38,7 одсто, јасно је да се вртимо око истих процената.
На питање шта радити како би те стопе биле ниже, односно подношљивије и ко је на потезу, Савић каже да је то Влада Србије као најодговорнија у држави.
У стратегији борбе против сиромаштва она има више мера, али у најкраћем су то две. Прва је већа могућност запошљавања, пре свега оних који су највише изложени ризику од сиромаштва, а друга је да се поведе више рачуна о начину расподеле БДП-а, сматра он.
„Важна ствар за сваку државу јесте да пореском и другим политикама прави снажан коректив те неправичне расподеле, да оне који имају веће дохотке праведније опорезује и да се та средства користе за социјална давања и смањивање ризика од сиромаштва“, истиче професор Економског факултета.
Коментаришући податке Евростата да је Србија и земља са највећим социјалним разликама у Европи, где 20 одсто људи са највишим примањима има девет пута више средстава од 20 одсто људи са најнижим примањима, при чему је европски просек 5,2 пута, Савић каже да смо у процесу неправедне транзиције где држава нема адекватан механизам да те разлике сведе на једну прихватљиву меру.
„Србија у том смислу, не само сада, него у последњих 15 и више година, од када смо ушли у други круг транзиције, уопште нема ту врсту социјалне осетљивости. Прихватили смо тај либерално-капиталистички принцип ’како се ко снађе‘. Неки се снађу боље, а неки се, нажалост, уопште не снађу и онда имамо да су разлике између 20 одсто најбогатијих и исто толико најсиромашнијих највеће у ЕУ. То је нешто што би Влада озбиљно морала да узме у разматрање и да у складу са тим предложи читав низ мера које могу то у значајној мери да коригују“, упозорава Савић и указује на добар пример скандинавских држава.
На подсећање да у скандинавским државама порези иду и до 70 одсто, а у Србији до 15 одсто, он истиче да ми нисмо земља са најнижим порезима. У просеку смо, како напомиње, у средини међу европским земљама.
„Проблем је код Србије што има висок проценат сиве економије, процењује се да више од 30 одсто људи ради у сивој зони и уопште није обухваћено порезима. A питање је да ли и они који плаћају порезе плаћају све што треба и да ли држава са инспекцијама, службама, законима, судовима какве има, може да убере све приходе који јој припадају“, каже Савић за Спутњик.
