Русија је по ко зна који пут у Савету безбедности УН била приморана да „укрсти копља“ са представницима западних земаља у том телу и да запрети улагањем вета на још једну „правдољубиву“ резолуцију Велике Британије, САД и Француске. Ове три земље су изгледа решиле да претпоставци невиности, по којој се свако сматра невиним док се не докаже његова кривица, дају потпуно другу димензију, па су поднеле Савету безбедности УН нацрт резолуције у којој се тражи покретање истраге о наводном хемијском нападу у сиријској провинцији Идлиб, за који тврде да га је извршила сиријска војска.
Тиме су Француска, САД и Велика Британија одлучиле да беспоговорно поверују сиријској опозицији која тврди да су снаге лојалне председнику Башару ел Асаду користиле хемијски гас против људи у Идлибу, када су страдале 72 особе, иако је Асад више пута поновио да његова војска нема хемијско оружје, након што је 2013. договорено да оно буде уништено.
Русија је, међутим, Савету безбедности предложила свој нацрт резолуције у вези са овим нападом, који је, према речима Фјодора Стржижовског, прес-секретара сталног представништва Русије при УН, усмерен на реално спровођење истраге, а не на именовање криваца као да су чињенице већ установљене.
Бивши амбасадор Србије у УН Феодор Старчевић за Спутњик каже да би се пре определио за руску резолуцију јер Русија, како наводи, не спречава истрагу о нападу у Идлибу, али и не прејудицира шта се тамо догодило и ко је кривац.
„Много је прихватљивија и поштенија руска резолуција од ове друге чија је главна сврха да оптужи сиријску владу, а преко ње и Русију, за догађаје у Сирији. Међутим, ово није први пут, сећате се да је сиријска влада већ била оптужена за употребу хемијских средстава, а касније се испоставило да су она у Сирију дошла преко Турске и да су га употребиле снаге које се боре против режима Башара ел Асада“, каже Старчевић.
На питање како је могуће да се у СБ УН подносе резолуција којом ће се једна страна окривити за нешто без доказа, Старчевић објашњава да механизам УН не спречава нити једну земљу да предложи шта год хоће, али да је питање да ли ће такав предлог бити усвојен. Зато, каже, механизам вета и постоји.
„Подношење ове резолуције није неспојиво са праксом и механизмима УН, али је неморално и означава наставак праксе, не само у УН већ и у западним медијима, оптуживања сиријске владе и Русије за све, а пре него што се било шта докаже. То је једноставно дух времена, а не нешто што се у УН може променити. Зато се надам да резолуција коју су поднеле САД, Француска и Британија неће бити усвојена“, напомиње Старчевић.
И Владислав Шуригин, руски војни публициста и аналитичар, за Спутњик каже да резолуција о Сирији коју су предложиле западне земље није ништа ново у пракси СБ УН.
„У последњих 15 година сведоци смо константних покушаја западних држава и њихових савезника да генеришу резолуције по хитном поступку, а без проверених и ваљаних доказа. Сетимо се, на пример, резолуције о експлозији на пијаци у Сарајеву за коју су били оптужени Срби, као и резолуције о оружју за масовно уништење у Ираку које заправо никад није нађено. Од почетка сиријског рата ово је, чини ми се, пети или шести покушај да се ’одигра‘ на карту хемијског оружја које нико није видео нити проверавао, а сви подаци којима иницијатори резолуције располажу потичу од неких арапских новинара. Зато ово не би требало да нас чуди, јер смо практично на све то већ навикли“, каже Шуригин.
Михаил Нејжмаков, виши аналитичар Агенције политичких и економских комуникација, подсећа да су још 2013. године почеле оптужбе на рачун употребе хемијског оружја у Сирији, а да су и тада докази били сумњиви. Како каже, варијанта некакве истраге коју најављују политичари западних земаља изазива бројне сумње када је реч о објективности.
„Штавише, ако бисмо направили неке паралеле, можемо се сетити да је Џорџ Буш, исто као и Трамп сада, био изабран захваљујући освојеним гласовима електора, а не захваљујући већем броју гласова самих бирача. Буш је, баш као и Трамп, такође имао демонстрације непосредно пред своју инаугурацију, па је брже-боље скренуо пажњу нације са унутрашње на спољну политику. Делује као да ћемо исти сценарио видети и код Трампа, мислим најпре на вођење агресивне спољне политике, и стога мислим да нема места надама да ће он имати разумевања за бројне проблематичне тачке у свету, на првом месту за Сирију“, категоричан је Нејжмаков.
Иначе, након напада у Идлибу, команда сиријске војске одлучно је одбацила оптужбе и за напад окривила екстремисте и њихове финансијере, а Игор Никулин, бивши члан комисије УН за биолошко и хемијско оружје објашњава за Спутњик зашто су оптужбе против сиријске војске неодрживе.
„Хемијско оружје, које је припадало Асадовој војсци, извезено је из Сирије још 2014. Амерички председник Барак Обама је лично реферисао о томе и приписао заслугу себи, а Организација за забрану хемијског оружја чак је добила Нобелову награду за то. На свету не постоји веће признање од Нобелове награде, она је ’математички‘ доказ да Асад више не поседује хемијско оружје. Што се тиче такозване опозиције, нико јој није одузео хемијско оружје, а у Алепу су биле откривене лабораторије за производњу смртоносног сарина. Мислим да је таква лабораторија постојала и у Идлибу“, каже Никулин за Спутњик.