У земљама са вишевековном демократском традицијом неписано правило гласи: Ко изгуби на изборима — подноси оставку. У земљама са краћом демократском традицијом у којима постоје и мале странке које из разних разлога нису способне да освоје власт, такође се зна: У случају неуспеха, рецимо, лошијег резултата него на претходним изборима, лидери подносе оставку.
И то је неписано правило које важи у свим земљама у којима се одржавају избори, без обзира на степен развоја демократије. Тако није у Србији.
Вук, Шешељ, Чанак — пионири несмењиви
Но, вратимо се Србији. За ових 27 година од поновног успостављања вишестраначја, изгледа да нема тако катастрофалног пораза који би лидере странака нагнао да поднесу оставку.
Почевши од вечитог лидера СПО, некадашњег „краља тргова“ Вука Драшковића, губитника свих избора на којима је учествовао, човека који је партију са стабилних 600 до 800.000 гласова из деведесетих, уочи 5. октобра 2000. начинио „статистичком грешком“. Странком која данас не би могла прескочити цензус ни кад би он био 0,5 а не пет одсто.
Драшковићев кум и саборац са почетка деведесетих, такође пионир вишестраначја Војислав Шешељ, шест пута је губио на председничким изборима, али му није пало на памет да поднесе оставку. Чак ни после тек завршених председничких избора на којима је заузео неславно пето место и „пао испод цензуса“, са двоструко мање гласова од весељака Белог Прелетачевића.
Још један „пионир“ Ненад Чанак обрукао се са свега нешто више од једног процента гласова на тек завршеним изборима, али се поводом оставке није оглашавао, а изгледа и да и неће.
Светли примери — Коштуница и Динкић
Изузетак од правила је Војислав Коштуница, човек који је победио Слободана Милошевића и који је показао да у његовом речнику постоји реч „оставка“. Кад је ДСС пао испод цензуса, не само да је поднео неопозиву оставку него се потпуно одметнуо из јавног живота.
Његов светли пример следио је и Млађан Динкић.
И ту долазимо до другог проблема, а то је карактер наших политичких странака које су све, са изузетком раног ДС-а — лидерске. Њихова специфичност је и та да вође нису у стању да нађу адекватне наследнике који би после њихове оставке наставиле да их воде. Зато је правило, осим у случају ДС-а и раних радикала, да кад је лидер напусти — странка пропада.
Што се показало у случајевима и Коштуничиног ДСС-а и Динкићевог Г 17 плуса/УРС-а.
А то нам даље говори да српске странке нису профилисане, немају јасну идеологију, нити се зна чије интересе заступају. О природној смени генерација да не причамо.
Кад се подвуче црта, испада да се вишестраначје у Србији на крају треће деценије још није излечило од дечјих болести. Како ствари стоје, реч „оставка“ ће се појавити у политичком речнику лидера тек кад нам вишестраначје напуни пола века, кад би требало да дође и до природне смене генерација.
