„Србија ће испунити своју обавезу према недужним жртвама агресије на нашу земљу. То је дуг који имамо према њима, али и показатељ нашег одговорног односа према будућности. Зло које нам се десило не сме никада да се понови“, рекао је Вучић за Спутњик.
Тако је будући председник републике крунисао и вишедневну акцију, да Србија до обележавања две деценије од злочиначке агресије на нашу земљу подигне у Београду споменик свим жртвама НАТО агресије.
Практично, потврдом премијера да држава намерава да испуни ту обавезу, завршена је и наша медијска мисија да укажемо јавности на дужност да Србија овековечи имена погинулих, киднапованих, и несталих током 78 дана бомбардовања СР Југославије.
Указали смо јавности да је такав споменик или спомен-комплекс потребан како бисмо очували културу сећања на невине жртве једног безумног времена у којем смо се нашли. Да је то нужно и због породица жртава, због колективног сећања на једно сулудо време и на велики злочин којем је била изложена наша земља. То је важно и због будућности.
Подсетимо, нашу медијску иницијативу јавно су подржали и:
- Патријарх Иринеј:
Његова Светост патријарх Иринеј дао је данас благослов за идеју да држава у Београду подигне споменик или спомен комплекс за све жртве НАТО агресије на Србију 1999. године.
- Томислав Николић, председник Србије:
„Подржавам иницијативу да држава подигне споменик свим жртвама НАТО агресије на нашу земљу 1999. године. То је наша обавеза према свима који су мучки убијени, њиховим породицама, али и Србији према којој је извршен злочин.“
- Председник РС Милорад Додик:
„Међународна агресија на Србију 1999. године, која се по намјери и сили која је употребљена може назвати терористичком, ужасан је злочин без казне једног дијела свијета који себе назива цивилизованим, а који је окупљен у НАТО алијансу. Но, кад већ нема казне, свакако треба подржати акцију да се у Београду, након толико година подигне споменик жртвама ове агресије који ће подсјећати на невине жртве, али и на бруталност и нечовјечност НАТО алијансе. То мора бити монументално здање, велико колики је и наш бол. Здање које ће подсјећати сав мирољубиви свијет на тај ужасни и срамни чин гдје су изгубљени невини људски животи, углавном цивили, уништени села, градови, инфраструктура. У исто вријеме, он треба да буде опомена да се тако нешто не заборави и да се не смије више никада и нигдје поновити. Хвала Спутњику на иницијативи.“
- Др Владимир Костић, председник САНУ:
„Подржавам медијску иницијативу да Србија подигне споменик свим жртвама НАТО бомбардовања наше земље 1999. године. Једино што би било циничније и безобзирније од кованица о милосрдности анђела и колатералности нечијих смрти је наше заборављање недужних жртава.“
- Академик Матија Бећковић, песник:
„У Београду постоји немачко, мађарско, аустроугарско, француско, енглеско гробље. Једино не постоји гробље жртава НАТО пакта. А неколико пута је и СПЦ поднела тај захтев и речено је како ће бити одређено неко место у Београду где ће бити та имена забележена, нешто попут гробља ослободилаца Београда. Без обзира где су погинули и да ли су сахрањени или нису, главно је да све то што ту буде забележено, буде истина и да буде једна читуља која је остала непозната. Нити смо чули та имена, нити тај број, мада је то неколико пута обећавано.
Српски народ је неколико пута био одређен за уништење. Над њим су извршени многи геноциди, али један од геноцида извршио је он сам према себи и својим невиним жртвама. Тако да је дошао дотле да њега самог данас зову геноцидним јер није своје жртве пописао и није им се одужио. Како онима из Другог рата, тако и онима из агресије НАТО пакта. То би било важно због нашег самопоштовања, јер ако то не буде урађено, ускоро ће се тврдити да те агресије и тог бомбардовања и тих жртава није ни било. Било би важно да гости који нам долазе са те стране прво положе венац на том гробљу, а и без тога, то је основни дуг који дугује отаџбина онима који су ни криви ни дужни за њу пали.“
- Академик Душан Ковачевић, писац:
„Подржао бих иницијативу за подизање споменика жртвама НАТО пакта зато што је тај безумни чин био агресија и непримерен, међународни терористички напад на једну незаштићену земљу у којој је страдало углавном цивилно становништво. Никаквог оправдања нема да је то била било каква војна интервенција против некакве силе која је била на земљи. Знајући да је Србија незаштићена и да на небу могу да раде шта хоће, извели су стотине хиљада летова. Нико неће моћи да израчуна какве ће бити последице, које нас, ево, стижу са разним болестима од тог осиромашеног уранијума који се тако цинично назива само да се не би рекла права ствар, да је то заправо уништавање једне земље. Подржао бих акцију подизања споменика како тај чин никада не би био заборављен.“
- Академик Љубомир Симовић, песник:
„За време бомбардовања, од када је почело, па док се није завршило, осетио сам обавезу да водим дневник о ономе што се догађа. Бележио сам сва имена која сам видео у новинама, чуо на радију и телевизијама. Пратио сам сав тај ужас и знам кроз шта смо прошли. Наравно да подржавам идеју да се сећање на све те људе који су страдали сачува на неки достојан начин.“
- Љубивоје Ршумовић
На велики лични јубилеј — 60 година свог стваралаштва, Љубивоје Ршумовић написао је за Спутњик песму у знак подршке идеји да се подигне споменик свим жртвама НАТО бомбардовања 1999. године.
- Емир Кустурица, режисер:
„Тај споменик би требало да нас подсјећа на истину како је све што се дешавало српском народу у прошлом вијеку био пројекат његовог нестанка! Не само то. Да се у нашој историји направи најскупљи трансфер и да од жртве постанемо злочинци, сејачи геноцида, починиоци онога што је управо нама било намјењено и учињено. Као народ који је доживио највеће страдање у читавом вијеку, народ кога су савезници само у Другом свјетском рату бомбардовали четири пута, а ово 1999. године је била круна њихових злочина, заслужујемо споменик који ће нас подсјећати на збир злочина који су нам учињени у име цивилизације и најновије идеје да се бомбама научимо демократији. Живјела Србија!“
- Синиша Павић, сценариста:
„Радује ме таква иницијатива. Сматрам да те жртве не само што заслужују да им оставимо трајан спомен, него и они који су остали живи и њихови потомци треба да знају шта се тада десило и да негују тај споменик. Да не дозволе да он постане неко обележје поред којег ће равнодушно пролазити.“
- Љубиша Ристић, позоришни редитељ:
„Мислим да је то одлична иницијатива и мислим да је она већ закаснила, да је требало већ да буде реализована. Али из познатих разлога, то очигледно није било могуће јер је било сувише оних који су своје грађане и своју земљу оптуживали за НАТО агресију, а оправдавали НАТО. Сада ће се ситуација, можда, променити, сада би требало подићи споменик свима, и цивилним и војним жртвама агресије НАТО-а. Оно што мислим, пошто у иницијативи још није означено где би могао да буде тај споменик, једна од могућности је, а мислим да је одлична, то је споменик који је још 2000. подигнут у парку код Ушћа. То је Вечна ватра која је једно време била запуштена, са графитима. На крају је то неко ипак очистио, ту бруку и срамоту. Мислим да је код Вечне ватре право место да се направи и плоча на којој би била исписана и сва имена оних који су погинули у НАТО агресији.“
- Бора Ђорђевић, музичар
Рокер и песник Бора Ђорђевић послао је Спутњику стихове којима је подржао иницијативу да се подигне споменик свим жртвама НАТО агресије 1999:
„Неки момци су добри
Неки момци су лоши,
Која је од те две сорте
Убила дете на ноши?
Ето зато
Нећу НАТО“, написао је Бора Чорба, додајући да акцију „подржава свим срцем“.
- Радош Бајић, глумац, сценариста, редитељ
„Убијали су нам децу. Убијали су нам жене. Убијали су нам омладину. Убијали су нам старце. Убијали су нам војнике. Нису нам убили веру. Нису нам убили наду. И данас нам људи умиру. Јер су нам демонским бомбама даровали ’слободу‘. Јер су нам обећавали велико богатство поклањајући нам осиромашени уранијум. Затровали су нам земљу, воду и ваздух, ’хранећи‘ нас смртоносним товарима. Рушили су нам мостове, зграде, куће, штале, гробља, споменике. Подмукло. Из даљине. Из мрака“.
„Борили смо се и преживели. Али, ни 17 година од ужасног злочина који је променио свет, нисмо одужили дуг према себи самима. Српски сељак ће последњи динар из сламарице извадити да подигне споменик својим најмилијима. Да имају где да им запале свећу. Ми то још, као држава, нисмо урадили. Иако нас то неће много коштати. Дубоко и искрено подржавам медијску иницијативу да се подигне споменик или спомен комплекс свим жртвама НАТО бомбардовања. Не могу ни да замислим да то не буде учињено. То је обавеза због свих који су убијени. То је обавеза због нас који смо остали. То је обавеза због предака. То је обавеза због потомака“.
- Историчар Момчило Павловић, директор Института за савремену историју:
„Нема прошлости без сећања, то јест историјског памћења, а прошлост ће нам бити онаква како је кроз сећање преносимо на потомке. Споменици су те тачке сећања које говоре о историји. Они су неми сведоци, али прича о њима говори о трајном памћењу. Крајње је време да се подигне један централни споменик на видном месту на којем би стајала свака жртва положена за одбрану земље и народа. Као историчар сматрам да би било најбоље оставити неку рушевину, конзервирати је као споменик трајног сећања. На пример, да то буде део зграде Генералштаба, која је делом рашчишћена, посебно РТС, а нарочито цивилни објекти који су беспотребно разарани широм Србије. Пре тога, наравно, треба прецизно пописати сваку жртву страдалу у НАТО агресији. Као што сам рекао на почетку, нема прошлости без сећања.“
- Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије:
„Мислим да је ваша идеја одлична. Ја бих такође волела да једног дана будем потпуно сигурна у то шта је потпуна и коначна истина, ко су људи и како се зову. Ја бих подржала идеју, и да се установи колико је људи страдало, и да знамо њихова имена, и да та имена буду на достојном споменику.“
- Арно Гујон
„Сваког 11. новембра родитељи су ме као дете водили да посетимо споменик жртвама Првог светског рата у мом родном селу у француским Алпима. Сећам се да смо се ми, сва деца, окупљали испред локалне општине где се налази споменик и одавали почаст херојима нашег краја палим током тог стравичног сукоба. Сваког 11. новембра сам са поносом гледао имена мојих предака исклесаних у мермеру, свестан да су они платили цену моје слободе.
Са 13 година, 1999. године, родитељи су ми објаснили да су оно што причају медији о нама савезничкој Србији лажи које оправдавају један једини циљ: бомбардовање. Тата је преко свог оца, мог деде, био везан за старо француско-српско пријатељство којег се никада није одрекао. Били смо свесни да је Србији учињена огромна неправда.
Са 19 година, судбина ме је навела у Србију, моју другу отаџбину чији сам данас поносни грађанин. У тој земљи сам се настанио и венчао, у овој земљи сам постао отац једне дивне девојчице ружичастих образа којој смо дали име Милена. Милена зна сада српски и француски. Милена је Српкиња. Али и Францускиња. Милену ћу сваког 11. новембра водити да види споменик у мом родном селу, као што су то чинили моји родитељи са мном.
- Ивана Продановић Ранковић, историчар уметности, Републички завод за заштиту споменика културе:
„Апсолутно подржавам иницијативу да се у Београду подигне споменик свим жртвама НАТО агресије на Србију 1999. године.“
