Изузетно стручна у свом послу у највишој српској научној установи, с друге стране, госпођа Межински је изузетно скромна, па о свом пореклу готово никада није говорила јавно. Ексклузивно за Спутњик она открива да је потомак две чувене руске породице, које су имале пресудну улогу за развој образовања и културе, како Русије, тако и Србије.
Њен чукундеда је чувени сликар светског гласа, један од најистакнутијих представника реализма Иван Иванович Шишкин. Човек чија платна руских пејзажа, чувене слике руских шума, данас красе најпознатије светске галерије. Његове слике су изузетно уметничко благо које је завештање наше цивилизације за будуће генерације.
Изабраник срца његове ћерка Лидије био је српски дипломата Иван Шајковић. Упознали су се у Финској, а љубав њиховог сина Игора у породицу ће довести још једно чувено име руских емиграната. Наиме, он се оженио Аном Острогорски, сестром једног од највећих византолога двадесетог века Георгија Острогорског. У метежу после Октобарске револуције, брат и сестра Острогорски такође су се обрели у Србији.
Образована, отмена и нежна ћерка, у Петрограду веома цењеног управника чувене школе, Александра Острогорског, на саоницама је прешла фински залив и тако се отиснула у непознато бежећи од режима који није био благонаклон према њеној породици. По доласку у тадашњу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, док њен муж Иван Шајковић није „стао на своје ноге“ и постао управник патријаршијских добара, радила је најпростије послове.
„Била је то љубав на први поглед, када је међу свим тим Финцима угледала црног, атлетски грађеног Србина, није му одолела. Много га је волела и била спремна да га у свему подржи. Бака је говорила неколико језика, између осталог и немачки, али током Другог светског рата, иако су били на рубу егзистенције, није желела да ради за Немце. Касније је била преводилац са енглеског у совјетској амбасади у Београду. Интересантно је да се никада до краја није осетила као део те нове земље у којој је имала дом и породицу. Увек је истицала да је Рускиња, због тога је прошла кроз бројне невоље после Другог светског рата“, каже наша саговорница.
Кроз пакао комунистичке власти у новој држави прошао је и други део породице Јелене Межински Миловановић. Деда и бака по оцу такође су у Југославију дошли после Октобарске револуције. Бака Ирина имала је само десет година кад се обрела на северу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, расла је на једном пространом имању и заволела нову земљу кроз лепоте њене природе.
Деда Борис је, с друге стране, у земљу Јужних Словена стигао као кадет. Живео је сам, сам се школовао и издржавао. Мајка је остала у Русији, дописивали су се, али с временом су изгубили контакт. Ова чињеница можда најбоље осликава голготу кроз коју је прошло безмало три милиона људи који су после промене режима напустили Русију.
„Ми смо на овим просторима навикли на сеобе, али за Русе је то била преломна тачка у историји. Иселити једну генерацију једног друштвеног слоја, то је вероватно велики шок за друштво, па чак и у генетском смислу, једноставно, елиминишете једну своју димензију, а са друге стране за те људе, губитак отаџбине и нови услови у којима су се нашли, било је велико животно раскршће, велики изазов. Али они су били другачије васпитавани, умели су да трпе, били су дисциплиновани. Нисам од мојих чула много жалбе, можда само када су говорили о политици. Жеља за животом и борба за опстанак одржали су деду Бориса Межинског и баку Ану Острогорски“, оцењује њихова унука.
Ипак, због политичких околности, у породици се није претерано говорило о руским коренима, па је нашој саговорници док је била девојчица било чудно што Шајковићи и Межински славе Божић другачије од њених вршњака, а истовремено су славили светитеља заштитника породице, што је јединствен српски обичај. Необично је било и то што је са бакама и декама говорила на страном језику. Док сам била млађа, чак сам се противила томе што морам да говорим с њима на руском, али сада сам им бескрајно захвална на томе, савладала сам још један језик, каже Јелена.
„Мој деда по мајци је био Србин и то је истицао, али је био широко југословенски настројен. Цела породица заправо је волела словенство. Када сам бирала факултет било ми је занимљиво да видим у којем правцу ће ме одвести руско порекло. Да, ја сам Рускиња. И сматрам да је важно рећи да је Русија у време када су моји преци формирали везе са Србима била отворена земља у којој су живели Немци, Швајцарци, Пољаци. Презиме мог деде, и моје, Межински, јесте пољско, али када бисте деду питали да ли је Пољак, он би се јако увредио, тада се нису правиле разлике, да ли сте Украјинац или Белорус, они су сви били руски емигранти, били су пре свега Словени“, каже Јелена Межински Миловановић.
Успомена на Јеленину породицу наставља да живи кроз њен рад у Српској академији наука и уметности. Недавно је на једној од изложби коју је организовала представљен рад Георгија Острогорског, бакиног брата који је основао Византолошки институт Академије, који је, захваљујући његовом знању и угледу, једна од најеминентнијих институција светске византологије.
Треба речи и да је међу најумнијим људима Србије, члановима Српске академије наука и уметности више од двадесеторо са руским пореклом. Безмало сви су се у Србији нашли као избеглице после Октобарске револуције.
Недавно је Јеленина породица ступила у контакт са Шишкиновим музејем у Јелабуги, у Татарстану, месту у којем је рођен, где су у бескрајно лепој природи настала његова најчувенија дела, „Јутро у боровој шуми“, „Зима“, „Поље ражи“, „Киша у храстовој шуми“… Посетили су место на којем почиње сибирско пространство и упознали давно изгубљени део породице који данас живи у Русији.
Нажалост, Јеленина породица не поседује ниједно дело Ивана Ивновича Шишкина. Али је она више пута имала прилику да се у светским галеријама нађе испред божанствених платна свог чукундеде. Слике су Јелену одвеле на пут који ће, као и путовање њене породице, трајати заувек, јер нема довољно далеке и велике земље у коју заувек може да се смести ширина словенске душе.
