Грађани Турске у недељу ће гласати на референдуму о предлогу уставних реформи којима се председнику те земље дају још већа овлашћења. Уколико реформе буду усвојене, председник ће убудуће, између осталог, сам моћи да бира и смењује министре као и чланове високог судства, а имаће могућност и да, уколико жели, распусти парламент. Противници уставних реформи тврде да ће у том случају у Турској завладати ауторитарни режим, а да ће сва власт бити концентрисана у рукама једног човека — Реџепа Тајипа Ердогана.
Власти у Анкари ангажовале су се да и своје грађане у дијаспори анимирају да изађу на биралишта, али су неке европске земље попут Немачке, Аустрије и Холандије отказале поједине митинге подршке референдуму. Ненад Радичевић, дописник листа „Политика“ из Берлина, за Спутњик, међутим, каже да је, упркос отказивању скупова и забране појединим турским званичницима да се обрате својим суграђанима, одзив грађана у Немачкој био велики.
Како наводи, турски држављани су у конзулатима своје земље широм Немачке почели да гласају још крајем марта, а на биралишта је, каже Радичевић, до прошлог понедељка изашло негде око 50 одсто уписаних бирача.
„Излазност дијаспоре у Немачкој на турским парламентарним изборима била је око четрдесетак одсто, од чега је шездесет одсто гласало за Ердоганову партију. Садашњи одзив бирача од преко педесет одсто указује на то да је турски лидер својом веома оштром реториком и затезањем односа не само са Немачком већ и са Холандијом, Аустријом и другим западним земљама, успео да покрене својеврстан национални дух турске дијаспоре и подигне излазност на референдум. Та чињеница ће, највероватније, ићи њему у корист и довести до тога да већи проценат дијаспоре гласа за предложене уставне реформе“, објашњава Радичевић.
Узаврела атмосфера између Турске и Немачке се сада смирила, будући да је гласање почело, додаје Радичевић, а процена је да је турска власт успела да оствари свој циљ и поред околности у којима су немачке локалне власти забрањивале обраћање турских министара на појединим митинзима.
„Немачку чекају парламентарни избори, па овдашње власти нису имале тај комодитет да се пред сопственим бирачима представе као слабашне према турским министрима и председнику Ердогану, па су тензије спласнуле, јер до забране митинга није дошло на националном нивоу, те је обраћања неких турских званичника ипак било“, каже Радичевић.
Према његовим речима, није искључено да ће турска дијаспора у великој мери утицати на исход референдума, с обзиром на то да последње анкете показују да је резултат између оних који су за и оних који су против реформи прилично тесан, те ће успех референдума, по свој прилици, одлучити свега неколико процената.
„У Немачкој постоје веома јаке организације које су под што формалном, што неформалном контролом турских власти. Неке су политичке, неке религијске, а примера ради, само једна од тих религијских организација под својом контролом има више од 900 џамија широм Немачке у које шаље имаме из Турске, који су углавном сви лојални Ердогану. Са друге стране постоји и оно што је заправо и био фокус сукоба Анкаре и Немачке, а то је питање људи који су присталице покрета Фетулаха Гулена — ’Хизмет‘. Тај покрет и те како има своје присталице и у Немачкој, па се заправо и не зна колики део турске дијаспоре се залаже са Гулена, а колики за Ердогана“, наводи Радичевић.
Камен спотицања у односима немачких и турских власти био је, објашњава Радичевић, то што немачки званичници и даље убеђују своје турске колеге да немају доказа да Гуленов покрет стоји иза јулског пуча на Ердогана нити да су Гуленове присталице све оно за шта их турски лидер оптужује.
На питање да ли се Немачка прибојава исхода референдума у Турској, Радичевић каже да су очекивања у тој земљи, као и у добром делу Западне Европе, да ће референдум проћи онако како Ердоган очекује.
„Оно што може да се види после ове Ердоганове кампање је да се Турска све више удаљава од ЕУ у смислу европских интеграција. Подршка турском чланству у ЕУ ће сигурно пасти, па ми се чини да ће то бити колатерална штета овог референдума. Са друге стране, иако неке чланице Уније желе да дође до прекида преговора са Турском, поједине чланице, попут Немачке, то не желе јер би то значило гурање Анкаре од ЕУ. То није циљ Европљана јер би то могло да угрози како споразум око решавања избегличке кризе, тако и сарадњу у оквиру НАТО-а. Зато и званични Берлин игра пажљиво, са понекад оштрим, али често и благим реаговањима на неке друге Ердоганове потезе“, објашњава Радичевић.
Како каже, иако је нетрпељивост између ЕУ и Турске све већа, и даље ће се играти својеврсна игра између две стране, јер свакој од страна у тој игри нешто треба.
