Колапс руске империје и крај династије Романов гроф Иван Чарторижски и његова супруга Сузана дочекали су на летовању, у Грчкој. Брзо су схватили да повратка кући нема. Зато је Иван одлучио да се са породицом укрца на брод и оде што даље, у Америку. Несрећом, или божијом промишљу, закаснили су на брод.
Породица чувеног грофа тако је, после месеци путовања, доспела у Југославију, прво у Београд, затим Суботицу, а на крају пута трајно се настанила у Сенти, где и данас живи њихов потомак, праунук Јован. После деценија страха и ћутања, одлучио је да за Спутњик говори о историји своје породице, која је, слободно можемо рећи, оплеменила север Србије.
„Прадеда је у гимназији у Сенти предавао четири предмета, физику, математику, немачки и француски. Бака је давала часове клавира, а ђаци су долазили не само из Сенте, већ и из оближњих места. Прадеда и прабака имали су петоро деце, једна ћерка умрла је кад је била дете, а остала деца расула су се по белом свету, једна ћерка, Љоља, живела је у Грчкој, Лав у Белгији, Никола у Лос Анђелесу, а мој деда Ђура остао је у Сенти“, прича нам Јован Чарторижски.
Прадеда је умро три године пре његовог рођења, а деда Ђура шест година касније. Ипак, без обзира на „непријатељско“ окружење у којем се нерадо причало о пореклу, Јован је знао одакле потиче његова породица.
„Покојни отац је био јако поносан што је Рус и ја сам од малена знао да сам Рус, само нисам ништа знао о породици, како су моји ту доспели и како су живели“, присећа се Јован.
„Отац је био јако поносан на своје порекло, иначе, борио се у Другом светском рату у партизанима, као омладинац. Са првом генерацијом требало је да иде у Москву на Војну академију, али је дошао у сукоб са својим комесаром, била је то јако заоштрена ситуација у којој су га на крају деградирали, одузели су му чин“, каже Јован.
То што је отац био у партизанима, за породицу Чарторижски била је олакшавајућа околност, међутим, током Другог светског рата и деценијама касније судбина је поново спојила готово све породице које су емигрирале из Русије. Прво су стрепели од проласка Црвене армије кроз овај део Европе, а касније од Комунистичког информационог бироа.
„Готово свакодневно су упадали у куће свих Руса. Одводили су их, односили онако како их затекну, па и у доњем вешу. Кад би бака и мама питале кад ће их пустити, речено им је да је питање кад ће се вратити и да ли ће се уопште вратити. То је био свакодневни одговор. То је била једна тортура која је трајала месецима. Тако је и настала велика одбојност према томе да се прича о историји породице“, осврће се Јован на најстрашније слике са којима је одрастао.
Руско порекло оставило је пуно горчине у животу Јована Чарторижског, али су његов прадеда и његова прабака, као и већина руских емиграната, Србима и другим народима у Војводини оставили непроцењиво благо.
Били су то изузетно образовани људи, који су се, после првих година лутања, запослили у образовним институцијама и многима отворили пут знања. Гроф Иван Чарторижски донео је из Русије вредну икону из 1791. године, а породица је била један од највећих донатора Цркве Светог Архангела Михаила у Сенти. Руси су у том малом месту имали своју библиотеку која и данас чува вредне наслове чувених руских писаца.
Иако му је отац пренео занат аутомеханичара, Јован је дуго година био руководилац у комуналном предузећу. Сада ужива у пензији, живи за срећу својих, како каже, предивних ћерки Наташе и Тамаре. На крају га питамо какав је њихов однос према руској традицији.
„Не знам колико оне то осећају, не знам како то да формулишем, тражим адекватну реч, има у њима неке гордости… Тако је, према Русији и Русима имају један посебан осећај“, каже на крају разговора за Спутњик Јован Чарторижски.
Захваљујући интернету, Јован и његова супруга пронашли су јединог потомка чувене породице који живи у Русији. Јако би волели да се виде с њим у Москви, да посете Санкт Петербург где се налази породични музеј Чарторижских, али им финансије то, нажалост, не дозвољавају.
Иначе, процењује се да је до 1920. године у тадашњу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца дошло око 50.000 Руса. Свој дом или привремено боравиште пронашли су у Београду, Панчеву, Сремским Карловцима, Суботици, Белој Цркви. Емигранти су углавном били припадници интелектуалне елите и племства. По попису становништва из 1922. године међу њима је било 12 одсто високо образованих, а само 3 одсто без образовања, док је у Краљевини СХС било 50 одсто неписмених.
