Како је гроф Чарторижски закаснио у Америку и завршио у Сенти

© ФотоСенћански фотограф Марко Вуковић забележио је један од излета руских емиграната поред Тисе. На фотографији су чланови чувених породица Чарторижски, Обленски и Филипенко.
Сенћански фотограф Марко Вуковић забележио је један од излета руских емиграната поред Тисе. На фотографији су чланови чувених породица Чарторижски, Обленски и Филипенко. - Sputnik Србија
Пратите нас
Русија обележава сто година од Октобарске револуције. Када су 8. марта те 1917. године у Петрограду избили немири због кризе у снабдевању хлебом, после диверзије на железници, нико није ни слутио да ће током револуције и грађанског рата који је уследио погинути безмало 15 милиона људи, а три милиона заувек напустити Русију.

Колапс руске империје и крај династије Романов гроф Иван Чарторижски и његова супруга Сузана дочекали су на летовању, у Грчкој. Брзо су схватили да повратка кући нема. Зато је Иван одлучио да се са породицом укрца на брод и оде што даље, у Америку. Несрећом, или божијом промишљу, закаснили су на брод.

Иван Леонович Чарторижски
Иван Леонович Чарторижски - Sputnik Србија
Иван Леонович Чарторижски

Породица чувеног грофа тако је, после месеци путовања, доспела у Југославију, прво у Београд, затим Суботицу, а на крају пута трајно се настанила у Сенти, где и данас живи њихов потомак, праунук Јован. После деценија страха и ћутања, одлучио је да за Спутњик говори о историји своје породице, која је, слободно можемо рећи, оплеменила север Србије.

„Прадеда је у гимназији у Сенти предавао четири предмета, физику, математику, немачки и француски. Бака је давала часове клавира, а ђаци су долазили не само из Сенте, већ и из оближњих места. Прадеда и прабака имали су петоро деце, једна ћерка умрла је кад је била дете, а остала деца расула су се по белом свету, једна ћерка, Љоља, живела је у Грчкој, Лав у Белгији, Никола у Лос Анђелесу, а мој деда Ђура остао је у Сенти“, прича нам Јован Чарторижски.

Прадеда је умро три године пре његовог рођења, а деда Ђура шест година касније. Ипак, без обзира на „непријатељско“ окружење у којем се нерадо причало о пореклу, Јован је знао одакле потиче његова породица.

„Покојни отац је био јако поносан што је Рус и ја сам од малена знао да сам Рус, само нисам ништа знао о породици, како су моји ту доспели и како су живели“, присећа се Јован.

Саговорник Спутњика Јован Чарторижски, праунук грофа Ивана леоновича Чарторижског
Саговорник Спутњика Јован Чарторижски, праунук грофа Ивана леоновича Чарторижског - Sputnik Србија
Саговорник Спутњика Јован Чарторижски, праунук грофа Ивана леоновича Чарторижског

„Отац је био јако поносан на своје порекло, иначе, борио се у Другом светском рату у партизанима, као омладинац. Са првом генерацијом требало је да иде у Москву на Војну академију, али је дошао у сукоб са својим комесаром, била је то јако заоштрена ситуација у којој су га на крају деградирали, одузели су му чин“, каже Јован.

То што је отац био у партизанима, за породицу Чарторижски била је олакшавајућа околност, међутим, током Другог светског рата и деценијама касније судбина је поново спојила готово све породице које су емигрирале из Русије. Прво су стрепели од проласка Црвене армије кроз овај део Европе, а касније од Комунистичког информационог бироа.

„Готово свакодневно су упадали у куће свих Руса. Одводили су их, односили онако како их затекну, па и у доњем вешу. Кад би бака и мама питале кад ће их пустити, речено им је да је питање кад ће се вратити и да ли ће се уопште вратити. То је био свакодневни одговор. То је била једна тортура која је трајала месецима. Тако је и настала велика одбојност према томе да се прича о историји породице“, осврће се Јован на најстрашније слике са којима је одрастао.

Икона из 1791. године коју је Иван Чарторижски донео из Русије. Чувена породица је донатор цркве Светог Архангела Михајла у Сенти.
Икона из 1791. године коју је Иван Чарторижски донео из Русије. Чувена породица је донатор цркве Светог Архангела Михајла у Сенти. - Sputnik Србија
Икона из 1791. године коју је Иван Чарторижски донео из Русије. Чувена породица је донатор цркве Светог Архангела Михајла у Сенти.

Руско порекло оставило је пуно горчине у животу Јована Чарторижског, али су његов прадеда и његова прабака, као и већина руских емиграната, Србима и другим народима у Војводини оставили непроцењиво благо.

Били су то изузетно образовани људи, који су се, после првих година лутања, запослили у образовним институцијама и многима отворили пут знања. Гроф Иван Чарторижски донео је из Русије вредну икону из 1791. године, а породица је била један од највећих донатора Цркве Светог Архангела Михаила у Сенти. Руси су у том малом месту имали своју библиотеку која и данас чува вредне наслове чувених руских писаца.

Иако му је отац пренео занат аутомеханичара, Јован је дуго година био руководилац у комуналном предузећу. Сада ужива у пензији, живи за срећу својих, како каже, предивних ћерки Наташе и Тамаре. На крају га питамо какав је њихов однос према руској традицији.

Кућа у Улици Бранислава Нушића бр. 1 у којој је становао Иван Чарторижски (лево из 1930. и у средини из 1943. година) и грб породице Чарторижски .
Кућа у Улици Бранислава Нушића бр. 1 у којој је становао Иван Чарторижски  (лево из 1930. и у средини из 1943. година) и грб породице Чарторижски . - Sputnik Србија
Кућа у Улици Бранислава Нушића бр. 1 у којој је становао Иван Чарторижски (лево из 1930. и у средини из 1943. година) и грб породице Чарторижски .

„Не знам колико оне то осећају, не знам како то да формулишем, тражим адекватну реч, има у њима неке гордости… Тако је, према Русији и Русима имају један посебан осећај“, каже на крају разговора за Спутњик Јован Чарторижски.

Захваљујући интернету, Јован и његова супруга пронашли су јединог потомка чувене породице који живи у Русији. Јако би волели да се виде с њим у Москви, да посете Санкт Петербург где се налази породични музеј Чарторижских, али им финансије то, нажалост, не дозвољавају.

Иначе, процењује се да је до 1920. године у тадашњу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца дошло око 50.000 Руса. Свој дом или привремено боравиште пронашли су у Београду, Панчеву, Сремским Карловцима, Суботици, Белој Цркви. Емигранти су углавном били припадници интелектуалне елите и племства. По попису становништва из 1922. године међу њима је било 12 одсто високо образованих, а само 3 одсто без образовања, док је у Краљевини СХС било 50 одсто неписмених.

 

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала