Као трећи син из скромне породице из Врдника Јован Бабић морао је, као и његова браћа, чији је то био избор, у војну школу. Али, како човек не може да побегне од себе, данас је свештеник при Храму Светог Арханђела Гаврила у Београду. Иако већ неко време не предаје веронауку у Војној гимназији, његови ђаци, његова духовна деца, и даље га посећују, јер оно што су једни од других добили у Војној гимназији превазилази сваку институцију.
Како су изгледали први часови веронауке у Војној гимназији, да ли је постојао неки план, програм или сте ослушкивали радозналост и потребе деце због специфичности средине, ђаци живе у интернату, без породице?
— У том истом интернату живео сам само десет година раније. Мислим да смо се најбоље погодили на том обичном, људском нивоу. Црква је у мени препознала у том тренутку најбољу личност за тако нешто и наравно постојао је план и програм који је прописан за православни катихизис који сам пратио, али та врста наставе је је крајње специфична, није егзактна као математика, овде се бавимо људским душама и срцима, најширим спектром животних питања. Нашли смо се. Када је стигла друга генерација ученика, пењао сам се степеницама на пети спрат интерната где сам и сам живео. Ђаци, њих двадесетак, када су видели да ја идем, рекли су: „Ево га иде наш човек“. Мислим да то довољно говори шта је ту било пресудно. Они су заиста мене сматрали једним од њих, а не да сам са оне професорске стране, мислим да је то било пресудно за успех.
Имали сте још једну велику срећу, чињеницу да је интернат Војне гимназије поред цркве у којој и данас служите. Колико сте то користили, да ли су деца била редовна на служби?
— То је био велики благослов. Викарни владика Атанасије Ракита, који је био задужен за ова питања, сматрао је да онај ко се бави верским васпитањем младих питомаца Војне гимназије мора да буде везан за храм који је у непосредном комшилуку интерната. Показало се као пресудно што сам у исто време и вероучитељ и свештеник који има функцију духовника, да доприноси изграђивању њихових личности. Деца су била редовна у цркви.
Кажу да сте непосредним приступом успели да на часове веронауке доведете и децу који нису православне вероисповести. Како сте то успели?
— Поштовањем слободе. Породица једног ђака са прве године ми је пришла и рекла: „Ми смо римокатоличке вероисповести, професоре, али ми смо хришћани, не желимо да наше дете иде на грађанско васпитање“. Није било могућности да се формира посебна настава за једног ђака, рекао сам: „Како да не, имамо ми много тога заједничког у нашој историји, али морам да вас упозорим, у трећој и четвртој години постоје догматске разлике. Увек ћу те упозорити да твоја црква тебе тако не учи“, рекао сам ђаку и додао да може да се крсти на начин како су га васпитали родитељи, да циљ овог курса није да се то промени. Тај дечак није пропуштао ни једно поклоничко путовање у Студеницу, на Хиландар за Светог Саву. Увек је долазио на богослужење, а ја би замолио пар његових другара Срба православаца да пођемо са њим за римокатолички Божић, да му чинимо љубав, да седимо поред њега на служби. Знам како је тешко кад је неко по нечему другачији, ту сам баш много водио рачуна. Резултирало је тако да је тај ученик касније у трећој и четвртој години учествовао на свим такмичењима из православног катихизиса и био један од мотора, покретача дивних резултата.
А шта је са атеистима, било је и деце која тврде да нема Бога, а ипак су одабрали веронауку? Како сте с њима изашли на крај?
— То су атеисти условно речено, питање је колико је та идеја утемељена када имате 15 година. Уписивали су се са жељом да провоцирају, да минирају часове. То су ми и признали, ја сам се заиста трудио да не вређају оне који имају верска осећања и да не вређају час на којем се налазе. Али далеко од тога да не могу да кажу да Бог не постоји или да не оспоравају нешто што мисле да може да се оспорава. Имам дивна искуства, сада већ три године не предајем тамо, али остале су живе везе са тим, сада већ младим људима, они су данас кадети Војне академије којима сам постао духовни отац. То је трајна категорија, нема везе са институцијама, то је лични однос свештеника и верника. Неки од тих „атеиста“ су постали моја духовна деца која и данас долазе код мене на исповест и духовне разговоре.
Употребили сте реч курс, то је више војнички, него теолошки термин. Колико Вам је војно знање помогло у настави, уосталом, војска је војска, било пешадија или небеска, устројство јој је заједничко, ред, рад, дисциплина, војници се хришћански ослањају једни на друге, посебно у рату?
— Свака институција мора да има и своју организацију, војно образовање ми је помогло да се много боље уградим у црквену субординацију. Генерално, наш велики проблем је што немамо осећај за ред и поредак, исто тако немамо смирења да препустимо ономе коме је у том тренутку на положају да носи ту одговорности и терет. С друге стране, са ђацима сам разговарао о рату, али као духовник, шта би било, кад би било. Желео сам да их убедим да у рату треба да буду људи и да моћ коју имају ако су пилоти, артиљерци, ако имају пушку, бомбу, користе искључиво да штите све оне који су им иза леђа. Ако их покрене било шта испред њих, као хришћани су у рату промашили.
У страдалној недељи пред празник Васкрсења имали смо два терористичка напада на хришћане, на Копте током службе у Египту, то је само један од напада. Је ли ово што сада живимо неко велико искушење, или су искушења увек иста, само се времена мењају?
— Људи су склони да своје време увек проглашавају најгорим, највише фаталним, проглашавају да је смак света ево одмах сутра, а кроз дугу историју наше хришћанске вере је таквих тачака било много. Верујући Руси 1917. године, у поређењу са нашим временом, дотакли су саму љуту ватру пакла, срж пакла. Убијани су, мучени, прогањани. Ми ипак уживамо много другачије време. Оно што је другачије је да информације много брже теку и има их све више у све краћим временским интервалима. Долази до медијског презасићења. Кроз медијски утицај, посебно преко интернета, много се лакше шири паника, планетарни страх. Људи се сигурно много плаше трећег светског рата, а можда смо ми од њега много даље него што можемо да замислимо. Ми православни не треба на тај начин да размишљамо о другом доласку Христа, већ треба да сваког тренутка живимо као да је тај дан сутра.
