„У Црној гори се, очигледно, ствара неповољна ситуација за Русе“, рекла је недавно портпаролка Министарства иностраних послова Русије Марија Захарова и појаснила да је „русофобија страна Црногорцима и почива потпуно на савести политичара ове државе“.
Продаја страха, због страха
Две реченице Захарове довољне су и политичком лаику, а не озбиљним хроничарима, да схвати целокупну вертикалу односа (нове) Црне Горе и Русије.
Наиме, народ хоће — једно, удворичка власт која мисли главом Брисела и Вашинтона — друго.
Зато Русија, из уста Захарове, поручује да не искључује могуће провокације на рачун руских грађана у Црној Гори и њихово хапшење под сумњивим околностима или изручење трећим земљама.
У — географски и према броју становника — малим државама као што је Црна Гора, зна се не само шта мисли свака кућа, и не само шта мисли сваки човек у свакој кући, већ се зна и у којем ћошку у тим кућама се налазе прљаве чарапе.
Ако се власт оглушује о већинску вољу становништва, једино објашњење је да главаш и чауши владају продајом страха. Због страха од губитка власти. И још много тога више од власти.
Тренд негативног односа подгоричке политичке владајуће елите према својим грађанима и према Русији започет је још поодавно, подгреван митингашким изјавама Мила Ђукановића и олигархије око њега, досољаван нереалним и нерационалним оптужбама на рачун Кремља, паљен пре, током и после парламентарних избора, а кулминација се очекује у наредни петак.
Прљање Цетиња
Тада би, 28. априла, Парламент Црне Горе на свечаној седници на Цетињу требало да потврди Северноатлантски уговор којим Црна Гора и званично потврђује да постаје део НАТО-а.
Дакле, однарођени режим неће ову важну одлуку донети на референдуму, већ у Парламенту, па је зато опозициони Демократски фронт најавио протесте тог дана и позвао остале представнике опозиције да им се придруже.
Цетиње од стране режима није изабрано само због свечане седнице, већ и због тога што се режим нада да ће измештањем седнице много мање демонстраната доћи на протест.
Терањем својеврсних намесника у фотељама власти у Црној Гори на овакав чин Америка и Европска унија показују и овим примером да не дозвољавају да њихов „труд“ на Балкану у последњих 25 година тек тако падне у воду.
Радије ће, сугеришу геостратези, гурнути регион бивше Југославије чак и у хаос него да допусте неком другом — кога они сматрају геополитичким противником, као што је Русија — да профитира.
Важно им је — Западу — да ова некадашња Српска Спарта и дојучерашња вековна руска савезница уђе у Алијансу као симбол живости НАТО-а. Као показатељ да се НАТО шири. Као још једна у низу порука Москви да је Балкан под америчком чизмом, иако се мигољи испод ње.
Шта је потез Кремља
Уласком Црне Горе у НАТО однарођени режим проузроковаће губљење идентитета и веза са Србијом и појачане тензије у друштву, јер већинска Црна Гора није за НАТО. Да је другачије, не би се одлучивало у Парламенту, већ на референдуму. Такође, одлучи ли Парламент позитивно, то неминовно повлачи и конфронтирање са Русијом.
Политиколози из Србије указују да би у неком, не дај Боже, будућем рату који би НАТО започео против Русије, Црна Гора могла бити третирана као непријатељска територија.
Москва пак одлично схвата где се налазе кључни положаји НАТО-а у Европи и Црна Гора није на том списку, тврде озбиљни геополитички аналитичари.
Било би чак смешно, поручују они, да Москва предузима реципрочне мере или да формира војне јединице за напад на Црну Гору.
Но, то никако не значи да ће Кремљ на све гледати благонаклоно и да Црна Гора неће осетити последице овакве политике, ма колико она била истоветна пљувању човека увис. Вратиће се им се више од пљувачке по лицу. Питање је само до кад ће народ у Црној Гори морати да буде колатерална штета себичних одлука неколицине.
