Русија не покушава да „цивилизује“ војне сукобе и да им дâ моралну процену, објашњава аутор текста Кристијан Остхолд. Уместо тога, она предлаже ефикасна решења. И ова стратегија има све шансе за успех.
Када је почело „арапско пролеће“, европски аналитичари дошли су до заједничког закључка да у основи револуције стоји стремљење ка демократији, пише „Фокус“. Међутим, након неког времена испоставило се да они не само да су погрешили, већ су дозволили ужасну грешку у прорачуну, сматра аутор текста.
Поглед на савремену геополитичку карту света не оставља Европској унији разлога за оптимизам, наставља лист. Оружани сукоб у Украјини траје већ три године. Криза у Сирији такође још увек није решена. И мада се на први поглед може учинити да ова жаришта напетости имају мало тога заједничког, при пажљивијем посматрању постаје јасно да су на плану стратегије, које се држе Русија и ЕУ, она веома слична. И анализа ситуације указује на то да западне владе још увек нису извукле закључке из својих грешака, док Москва, заузврат, нуди ефикаснија решења.
Када је у Сирији почињао грађански рат, без обзира на двосмисленост ситуације, Брисел, Берлин и Париз су пожурили да се солидаришу са побуњеницима, које су медији „беспоговорно славили као борце за слободу“, подсећа Остхолд. На Западу су одлучили да је протест против режима сиријског лидера Асада „израз демократских тежњи“. Сходно томе, сваки покушај Дамаска да успостави ред у земљи сматран је као „чин политичког деспотизма“ и служио као „доказ погрешне претпоставке да је сиријски народ устао против свог угењтача“.
Тек касније се сазнало да су за промену власти у Сирији били заинтересовани не само искључиво либерални покрети већ и потпуно антидемократски, као што су различите џихадистичке групе, наводи Остхолд. Чини се да је увид у право стање ствари у земљи требало да доведе до критичке ревизије читаве западне аналитике, али украјинска криза 2014. године је показала да се то није десило. Уместо да изведу закључке из „огромне грешке“, шефови држава ЕУ још једном су, чим је почео „евромајдан“, стали на страну демонстраната.
Као и у случају „арапског пролећа“, под утиском извештаја у медијима о храбрим Кијевљанима који бране своја права, на Западу су били дубоко уверени да је протест против владе председника Јануковича имао либерални дух. Касније се испоставило да је и овај пут дошло до грешке. Након свргавања владе у Кијеву, на „политички паркет“ изашли су ултрадесничарски и десничарски екстремисти који су говорили о свом праву гласа. Због тога је све више посматрача почело да нагиње мишљењу да званична верзија западних медија не одговара стварности.
И овде у игру улази Русија, наставља аутор. Притом, стратегија коју је изабрао Кремљ у Украјини и Сирији има све шансе за успех, уверен је Остхолд. А то је повезано са тим да Русија, за разлику од земаља као што је Немачка, не заснива своја дејства на моралним осудама, већ на трезвеној, реалној политици. У основи овог приступа лежи уверење да су, заправо, све стране у сукобу једнаке. Москва зна да ће након победе свака фракција тежити апсолутној власти и о томе не гаји илузије. Зато се Кремљ „разумно клади на мање зло“, објашњава Остхолд.
Несумњиво је да је Асадов режим једина снага која је способна да у земљи створи функционалну државу, пише овај новинар. Доказ за то су милиони Сиријаца који сада мирно живе у подручјима под контролом власти. То, наравно, не значи да ратне злочине Дамаска треба заборавити, већ показује да људи првенствено теже реду, сигурности и стабилности. Сви ови аргументи важе и у случају Украјине, чија нова влада пати од истих недостатака као и претходна, наставља аутор. Ради се о корупцији, непотизму, правном нихилизму и снажном утицају мафије.
Из свега овога следи да се у Украјини и Сирији Русија придржава „доктрине реалне политике“, закључује аутор. Међутим, на Западу се Кремљ и даље представља као „неморални играч у прљавом рату“, а све због тога што, за разлику од западних земаља, које имају углавном само теоријско разумевање како се воде ратови, Москва не покушава да „цивилизује“ војни сукоб.
Чињеница да Европска унија улаже велике напоре да ублажи људске патње у кризним подручјима заслужује највише похвале, али то не значи да треба да се пада у „илузију фиктивне стварности“ и да се Москва окривљује за то што права политика често није племенитог изгледа.
