Саговорник Спутњика био је десна рука генерала Милутина Кукањца, команданта Треће армије, и директан учесник преговора о извлачењу војске из Сарајева. Правосудне институције БиХ нису учиниле ништа на процесирању криваца, а породице жртава нису добиле одговоре на питања ко је наредио, а ко побио њихове синове и мужеве. Генерал Душан Ковачевић сматра да има довољно непобитних доказа о овом злочину.
Шта је уопште био повод за напад на колону ЈНА? Ви сте један од ретких који тврди да се Алија Изетбеговић заправо залагао за мирно решење кризе у Босни и Херцеговини, тешко је у то поверовати после свега што се десило касније.
— ЈНА је била 50 година у Босни, а муслиманска страна је упорно тврдила, као и сада, да смо били агресори, као да смо дошли са друге планете. Било је више повода за тај напад, пре свега, муслиманско руководство под палицом Ејупа Ганића по сваку цену је хтело да дође до рата, јер су проценили да једино тако могу да добију суверену државу, која ће бити уређена као исламска држава. Алија Изетбеговић потписао је други Кутиљеров мировни план, који су сви потписали. Изетбеговић је био за то, али је био под притиском америчког амбасадора у Београду Ворена Цимермана, под притиском Енглеске и Ганића који је био представник те радикалне стране која је тражила да се Алија ликвидира, јер је био непоуздан. Знао је да би то изазвало рат. По доласку из Лисабона Алију нико од њих није сачекао на аеродрому. Имао сам приступ обавештајно-безбедносним информацијама. Генерал Благоје Аџић је лично звао из Београда и рекао, спасите, заштитите Изетбеговића, биће катастрофа. Привели смо га, заштитили, објаснили о чему се ради, Алија је био неповерљив. Истовремено је кренуо напад на команду друге војне области са свих страна, ту су изгинули људи. Није могао ништа да уради, али је био вољан. Следећег дана, тог 3. маја, рекао је да ће својим присуством гарантовати безбедност колоне при изласку војске из града на територију Лукавице са које смо слободно могли да одемо, али колона је нападнута.
У Добровољачкој сте били у возилу санитета у коме је погинуло неколико људи, између осталих доктор Будимир Радуловић, отац српског политичара Саше Радуловића. Ви сте донели кључну одлуку да то возило настави даље, тако сте спасли животе. Како је то изгледало?
— Случајно сам био поред тог возила, био сам претпостављени доктору Радуловићу, он ми је рекао: Шефе, уђите у санитет. Кренули смо, на мосту Дрвенија колона је заустављена, нападнути смо са свих страна, уперили су нам цеви пушака у главе, припадници Патриотске лиге, Зелених беретки, али углавном су ту били цивили који су отимали оружје и пуцали у припаднике ЈНА. Скидали су им униформе. На нас је отворена ватра из „калашњикова“, рафал је закачио пуковника Миру Сокића, који је по националности био Хрват. Разнео му је главу, крв и мозак били су свуда, и по мом лицу и телу. Ту је рањен и пуковник Мићо Пантелић. Тражили су да изађемо из возила, ја нисам дозволио. Псовали су, говорили да смо србо-четници, да је Босна муслиманска, да не може бити српска и хришћанска. Поново се чуо рафал, у кабини возила, убијен је доктор Радуловић. Нека сила, божје привиђење, дала ми је снагу да се одупрем свим тим нападачима и наредим да кренемо према војној болници. Кренули смо, на нас је отворена ватра на једној раскрсници из џамије и оближње књижаре. Настао је хаос, метком у чело погођена је грађанка на служби у ЈНА Нурмела Шуко. Ја сам рањен у раме. Војник Драган Ковачевић рањен је са седам метака, спасао га је заштитни прслук, који сам му дао. Нисам му дао да га скине, то му је спасло живот, али и мени, јер би ти меци прошли кроз њега и убили и мене.
Разговарала сам са вашом ћерком која ми је рекла кроз коју голготу су она и мајка пролазиле док сте ви били у болници, а оне у стану у Сарајеву. То, нажалост, није само судбина ваше породице, у Сарајеву се десила велика трагедија, али се заборавља да су у њему живели и Срби.
— То је још једно питање које се пред судовима прећуткује, и никада се о томе на било ком нивоу не разговара. У Сарајеву је било више од 150.000 Срба, сад их има врло мало. Ја сам учесник, гледао сам те муке, та страдања, стравично шта се радило. Као кад су фашисти купили Јевреје, затварали их, млатили, силовали, убијали. Нема никакве разлике између онога што сам гледао у филмовима и што сам доживљавао, видео у Сарајеву. Моја породица, ћерка и жена, доживеле су то. Свакодневно су упадали у стан, односили ствари, пљачкали по кући. Претили су да ће их одвести у логор или у јавну кућу. Мојој жени су говорили да сам четник и да на то имају право, да имају наређење да од њих раде шта хоће, па чак и да их одведу на стрељање. Показивали су папир по коме имају одобрење. То је било страшно, обе су вриштале, замислите како мајка кука за својим дететом од 16 година кога воде у јавну кућу. Срећа је била па је било људи, једна комшиница, муслиманка, то је спречила. Управо захваљујући њој успели смо тек 9. августа да изађемо из Сарајева на сигурну територију.
Говорило се прошле године у Бањалуци да би 3. мај могао бити проглашен даном обележавања страдања свих Срба сарајевско-романијске регије, али да би претходно Бошњаке требало на то припремити, јер је реч о осетљивом питању. Шта ви мислите о томе?
— Говорим у своје и у име људи који мисле као ја, који су страдалници, носимо једно разочарење, непријатно сазнање да политика избегава да се о том питању разговара. Како је могуће да српска страна и Република Српска и Србија не траже да се настави истрага о злочину у Добровољачкој. За овај злочин постоје чврсти, непобитни докази иза којих стоје све међународне организације. Политичари су ми рекли да чине колико могу, одговорио сам председнику Владе да то није довољно. Како је могуће да се за свако убиство једног човека, муслимана и Хрвата, суди на свим могућим судовима, а за оно што су урадили Србима, али и припадницима ЈНА који су били Хрвати и муслимани, ама баш нигде? То је страшно, то је недопустиво, не могу да прихватим да се то ставља под тепих као сметња политичким односима. Помирења има само онда кад се рашчисти прошлост. Сви политичари кажу, пустимо прошлост, гледајмо будућност. Онај ко то каже је преварант, јер неће да каже у коју то будућност сви Срби треба да иду. Нама се у сто година понавља апсолутно иста прошлост. Наша будућност је прошлост, страдање, нестајање, злочини на правди бога, само зато што смо Срби, православци и желимо и да будемо своји на своме, а никада не желимо другоме зло.
