Он је оптужио Унију да није „ни искрена ни поштена“ у односима с Анкаром, и да Турска није „роб који чека пред вратима“.
„Референдум о чланству Турске у европском блоку биће налик ’брегзиту‘“, поручио је Ердоган бриселским званичницима.
На питање Спутњика шта би то тачно могло да значи, односно да ли турски председник планира да поменути референдум распише ускоро, или можда жели да сачека да му Брисел први понуди нешто конкретно, Слободан Јанковић с Института за међународну политику и привреду каже да је таква могућност, у суштини, одавно отписана.
„Ако би Турска чекала да је ЕУ позове, па… Могла би да чека и наредних сто до двеста година! И сам Ердоган је пре недавног референдума на којем је одлучивано да ли ће он постати нека врста монарха, то јест председник са веома великим овлашћењима, у више наврата најављивао референдум у Турској о смртној казни. А познато је и да је, с друге стране, ЕУ у више наврата поручивала да уколико Турска уведе смртну казну, то аутоматски за собом повлачи прекид приступног процеса. Е сад, ово што је Ердоган најавио може да се односи и на тај референдум о смртној казни, а може да значи и да ће заиста бити референдума о чланству у ЕУ — али у оба случаја, резултат ће бити практично исти. Мислим да је то сада већ свима јасно“, каже Јанковић за Спутњик.
Он додаје да је након дугогодишње кампање Ердогановог режима, чији је циљ био да чланство земље у Европској унији у перцепцији већине Турака постане крајње непопуларна опција, ситуација у тој земљи сада „сазрела“ до те мере да турски председник практично има одрешене руке за један овакав потез.
„Он, једноставно, жели да припреми турску јавност за раније најављени прекид званично прокламоване политике приступања Европској унији. Мислим да је то био један од главних дугорочних стратешких циљева његове странке АКП још откад је дошла на власт 2002. године. Дакле, они су тактички сарађивали с Унијом у време кад је требало да се смањи утицај турске војске, и у томе су, наравно, успели — а с друге стране, учинили су све да до приступања Турске Унији не дође. Додуше, томе је са своје стране прилично допринела и сама Европска унија…“, каже Слободан Јанковић.
Наш саговорник објашњава да Ердоган не жели Турску у — како је он види — „дволичној и неискреној“ ЕУ:
„Ердоган и људи око њега децидирано не желе — додуше, то не жели ни Европска унија, али сада не говорим о њима — да Турска једног дана уђе у ЕУ. Они су до сада тражили, и налазили, начине да подршку за тај процес унутар земље полако ослабе, и она јесте из године у годину све мања. А сада хоће да прикажу ЕУ онаквом каква она у суштини и јесте: дволична. Она је један неискрен партнер који јавно говори о томе да наводно постоји нека будућност Турске у Европској унији, док у Бриселу заправо више нико у то не верује. Дакле, једноставно речено: Ердоган плански припрема јавност у Турској за прекид те приче“.
Упитан да ли би трајно одустајање Турске од намере да уђе у ЕУ могло да угрози споразум Анкаре и Брисела о задржавању милиона миграната на турској територији, Јанковић каже:
„Споразум о мигрантима свакако може да опстане, невезано за питање приступања Турске Европској унији. То апсолутно нема везе једно с другим јер је у питању билатерални споразум, исти као они које Европска унија и поједине њене земље-чланице потписују с различитим државама, поготово током последњих шест месеци. На пример, потписан је такав документ с Египтом, затим са владом у Либији коју европске власти признају, такође и са Нигером, а тренутно покушавају да постигну договоре и с Тунисом и Алжиром“, објашњава Слободан Јанковић.
Упитан како види Ердоганову дугорочну стратегију — дакле, ако не Европа, шта онда?— Јанковић на крају разговора за Спутњик оцењује да веома често помињане „неоосманске претензије“ Анкаре у последње време добијају нову, модернију форму.
„Турској је пре свега потребна консолидација на унутрашњем плану. Да ли ће до ње и доћи, то је сад велико питање. Ја мислим да је та земља сада, између осталог и због Ердоганових потеза, на унутрашњем плану веома дестабилизована. Међутим, оно што би они генерално желели да постигну је дефинитивно стварање неке врсте ’сопствене уније‘ земаља које би биле везане економски, културно и политички за Турску, а то су државе у њиховом непосредном окружењу и државе на простору бившег Османског царства, у време кад је оно било у свом највећем распону. Дакле, план им је да поступно и дугорочно стварају неку врсту ’турске уније‘“, каже на крају разговора за Спутњик Слободан Јанковић, истраживач на Институту за међународну политику и привреду.
