Турски председник Реџеп Тајип Ердоган оптужио је пре неколико дана ЕУ да није била „искрена и поштена“, јер је „оставила Турску да чека испред њених врата“. Он је поновио да ће његова земља на референдуму одлучити хоће ли наставити пут ка чланству у тој организацији.
Ове изјаве турског лидера подгрејале су спекулације да Ердоган, удаљавањем од Брисела, заправо дугорочно планира стварање неке сопствене „турске уније“.
И заиста, куда ће то Турска, ако не у ЕУ?
Новинар и дипломата Златко Диздаревић за Спутњик каже да је то питање од милион долара, на које је тешко одговорити из низа разлога.
„Пре свега, зато што не верујем да је Ердоган човек који доноси конзистентне, дугорочне и дефинитивне одлуке. Такође, он је свестан тога да је у позицији да може у сваком тренутку да седи на више столица, јер је Турска по својој геостратешкој позицији и ситуацији, свиђало се то некоме или не, велики играч и бескрајно битна и Западу и Истоку. Мислим да он у овом часу врши притисак на Брисел, мада јако добро зна да нити је ЕУ данас оно што је била раније, нити је у могућности да му одговори на неке његове захтеве“, објашњава Диздаревић.
Према његовом уверењу, ЕУ је направила велику грешку што није прихватила Турску у своје окриље у време када је то могла — онда када је та држава била секуларна, економски моћна и врло значајна. У политици, истиче Диздаревић, нема празног простора — ако нећете ви, хоће неко други — а самој Турској је такав потез помогао у отклизавању ка правцу који апсолутно није европски. Зато, додаје, најава референдума није изненађење.
„Ердоган зна да Турска, оваква каква је, не може формално да буде примљена у ЕУ из низа разлога — унутрашњег карактера, режима, начина на који се он понаша, поновног увођења смртне казне… Знајући да нема отворена врата у Бриселу, он од тога прави добитак за себе, са изјавама и понашањем које ће на таласу популизма ојачати његове снаге унутар Турске. Међутим, без обзира на то што Ердоган има врло високо мишљење о позицији Турске и самом себи, не верујем да може да окупи неке нове снаге и неку нову регионалну, међународну асоцијацију око себе, која би укључивала Балкан, Босну и Херцеговину, Санџак, Косово, Албанију и тако даље. Не мислим да се то може дугорочно изродити у неку велику коалицију са њим, а он ће тамо наставити да балансира водећи рачуна искључиво о својим интересима“, категоричан је Диздаревић.
Како каже, турски лидер ни у арапском свету нема јаку конекцију, јер Арапи никада нису били превише блиски Турској, нити је Турска могла на тим просторима да надвлада старе арапске центре, без обзира на то каква је тамо тренутна ситуација.
Да је Ердоган далеко од стварања неке сопствене, „турске уније“, сматра и Војислав Лалић, новинар, дугогодишњи дописник више српских медија из Турске.
„Ердоган говори да неће вечито да чека у предворју Брисела, али не каже — ми ћемо створити своју азијску или муслиманску унију, као што је један од његових претходника, Некметин Ербакан, покушавао да окупи осам највећих муслиманских земаља. Њега је 1997. године управо због таквих ставова армија отерала са власти. Дакле, иако је и раније било размишљања о земљама Блиског истока и Северне Африке да постану нека врста царинске или економске уније, та тема се у последње време не потеже“, објашњава Лалић.
Истина, додаје Лалић, Ердоган је два пута до сада рекао да Анкара може да нађе алтернативу и у Шангајској организацији, и да се њима придружи. Међутим, турском председнику није лако да се одвоји од досадашњих токова.
„Турска је наоружањем, тактички и стратешки веома везана за НАТО, и једна је од највећих карика Алијансе у том делу света, па тако нешто не би могло да се деси без тежих последица и већих ломова. Међутим, он дефинитивно има неке неоосманске амбиције и покушава пошто-пото да се наметне као лидер у исламском свету. То је покушао да искористи кад се појавило ’арапско пролеће‘, али су то биле очигледно лоше процене, јер су се због његове подршке египатској Муслиманској браћи поједине земље окренуле против Турске“, каже Лалић.
Турска, према његовом мишљењу, никад није имала толике проблеме са суседима као што их данас има Египтом, Сиријом, Багдадом, Либијом. Политика „нула непријатеља у суседству“ свела се на нула пријатеља, јер су Ердогану, каже Лалић, највећи пријатељи у том делу света Муслиманска браћа и Хамас.
Златко Диздаревић сматра да је ово што турски председник сада ради потпуно у складу са његовим менталним склопом и политичком филозофијом седења на две столице.
„Он седи на столици НАТО-а, без обзира на то што формално и оперативно полако губи контакт и са њима. Међутим, Алијанса није спремна да га се одрекне, а поготово на то није спремна Америка. Он је чувар јужног крила Алијансе, и они ће га чувати колико год могу, тим пре што одрећи се Ердогана значи додатно га гурнути у крило Русији. Такође мислим да је ово што је сада потписао са Русијом и Ираном у односу на Сирију неискрено, јер он и даље има огромне амбиције у вези са Сиријом, а није у стању да реши питање Курда онако како би било нормално да се оно реши“, објашњава Диздаревић.
Како каже, уколико Ердоган настави са оваквом својом унутрашњом политиком и једнако неискреном спољном политиком, и даље ће остати да плива као играч на више разбоја, али ће, по својој унутрашњој оријентацији коју форсира у последње време, свакако представљати проблем.
