Танјугу је данас у врху српског правосуђа потврђено да међународна потерница за Харадинајем остаје на снази и да се кривично гоњење наставља.
У случају да Специјално тужилаштво за злочине ОВК у Хагу покрене свој поступак против Харадинаја, Србија ће му ставити своје доказе на располагање.
На снази остају и потернице за свим другим осумњиченим припадницима ОВК који су под истрагом Тужилаштва за ратне злочине, без обзира на притиске Брисела да се повуку „застареле потернице“.
Француски суд у Колмару 27. априла одбио је да Харадинаја изручи Србији због тешких последица које могу да настану по њега, иако је захтев Србије за његово изручење испунио све услове прописане Европском конвенцијом.
Међутим, у својој одлуци, у чију комплетну верзију је Танјуг данас имао увид, суд у Колмару се позвао на резерву (ограду) коју је Француска ставила приликом потписивања Европске конвенције о екстрадицији у децембру 1957. године, а према којој изручење може да се одбије због тешких последица по тражену особу.
Након детаљне анализе Харадинајеве личности и утицаја на политички живот на Косову, Суд је навео да „постоје озбиљни разлози да се верује да би изручење Рамуша Харадинаја могло да произведе изузетно тешке последице по његову личност, пре свега због његове улоге у оружаном сукобу и у политичком животу Косова“.
Тешке последице по Харадинаја француски суд је видео и у томе што Харадинај има држављанство Косова — државе коју Србија не признаје као државу, пише у одлуци истражног већа Апелационог суда у Колмару, у којој се претходно констатује да српски захтев за изручење испуњава низ услова предвиђених Европском конвенцијом о екстрадицији.
Француска резерва на ратификацију Европске конвецније о екстрадицији гласи:
„Екстрадиција може да буде одбијена ако изручење може да има изузетно тешке последице за тражену особу, нарочито због њене старости или њеног здравственог стања“.
Сама Конвенција у Члану 3 Став 2 каже да екстрадиција неће бити дозвољена када држава од које се захтева изручење има озбиљне разлоге да верује да је захтев за екстрадицију због кривичног дела дат у циљу гоњења или кажњавања особе због расе, вере, националности или политичког мишљења, или да има ризика да ситуација те индивидуе буде погоршана из једног или другог разлога.
Иако су Харадинај и његови браниоци тврдили пред француским судом да захтев Србије за изручење има политичке мотиве, суд није прихватио тај став, већ је у својој одлуци децидно констатовао да „какав год да је циљ ка којем се тежи или контекст злодела због којих се тражи изручење, догађаји због којих се тражи, с обизром на њихову тежину, не могу да буду посматрани као да имају политички карактер“.
„Не може се сматрати да је циљ захтева Србије политички, с обзиром на то да је испунила услове у вези са процесирањем ратних злочина, што је констатовано и у извештају Европске комисије“, навео је, поред осталог, Суд у одлуци.
Ипак у делу одлуке који се тиче „тешких последица“ у случају изручења, Суд је навео да је Харадинај командовао ОВК у време извршења кривичних дела за која се тражи изручење, као и да је Косово једнострано прогласило независност 17. фебруара 2008. године, а што Међународни суд правде није оспорио у свом мишљењу од 22. јула 2010. године.
Такође, суд подсећа да Србија није признала независност Косова и да ту територију сматра још увек својом покрајином.
Суд констатује такође да је Харадинај основао партију Алијанса за будућност Косова у марту 2000. године и да је био премијер Косова од децембра 2004. до марта 2005. године.
Суд је имао у виду и да је ослобођен од оптужби у Хашком трибуналу 3. априла 2008. године и након поновљеног суђења 29. новембра 2012. године, као и да су политичке тензије између Косова и Србије још увек актуелне и још више појачане након његовог хапшења у Француској.
Суд је приметио и да Харадинај ужива на Косову велику популарност, као и да још увек има важну улогу у политичком животу Косова.
На крају одлуке наводи да га српске власти и представљају као ратног злочинца који је учинио најмонструозније злочине у Европи од Другог светског рата, учествујући у мучењима, убиствима и силовањима.
Што се тиче испуњености осталих услова, суд их је детаљно анализирао и констатовао њихову испуњеност, изузев што је одбацио разматрање два додатна поднеска — наредбу о проширењу истраге од 5. јануара 2017. и ноту која му је достављена од 1. марта 2017, јер према оцени Суда, нису у сагласности за француским правом.
За услов гаранције поступка заштите и права одбране из Европске конвенције, суд је навео да „не може бити подржан став да Харадинај у Србији не би имао основне гаранције поступка заштите и права одбране“.
„Суд може да буде уверен да су, на основу члана 696-2 до 696-4 Закона о кривичном поступку и Европске конвенције за екстрадицију законски услови за екстрадицију испуњени за дела која су предмет захтева“, наводи се у одлуци.
Суд је констатовао и да Харадинају у Србији не би било поново суђено за иста дела за која је већ ослобођен у Хашком трибуналу, као и да је српско правосуђе надлежно да му суди.
Поред тога, Суд је навео и да није застарело кривично гоњење за дела за која се Харадинај тражи, ни по српском ни по француском законодавству.
У изреци одлуке, суд је констатовао да су испуњени услови за разматрање основног захтева за екстрадицију од 6. јануара 2017. године.
Суд је одбацио поднесак Србије од 1. марта 2017. године, као и допуну захтева за екстрадицију јер нису испунили формалне услове према француском кривичном законодавству, што значи да их није узео у обзир приликом разматрања захтева за изручење.
Суд је такође имао у виду да Харадинај није сагласан са тиме да буде изручен.
У петом ставу изреке, Суд је навео да се „утврђује да изручење Рамуша Харадинаја држави подносиоцу захтева, може да има изузетно тешке последице по њега“, а у следећем да доноси одлуку којом се одбија захтев за изручење Србији.
Истом одлуком наређено је хитно укидање забране за напуштање територије Француске.
Суд је указао да жалба Касационом суду Француске може бити поднета у року од пет дана након објављивања одлуке и да може бити заснована само на формално-правним недостацима због којих би ова одлука била незаконита.
Резерва је инструмент међународног права путем којег се држава-потписница неке конвенције ограђује од примене у случају (не)испуњености одређених услова.
Стављање резерве је добровољно, и мора се определити у тренутку ратификације документа у парламенту.
Танјуг
