Уз звуке мајстора трубе и вишеструког победника Сабора у Гучи, повело се и коло у центру Москве. Заиграо је и Милош Биковић, наш познати глумац који тренутно живи и ради у Русији, где ужива огромну популарност.
Почело је „Маршом на Дрину“, а завршило се „Ужичким колом“. Играло се и уз једну од најчувенијих руских песама — „Каљинку“, коју је давне 1860. компоновао композитор Иван Петрович Ларионов за потребе једне позоришне представе.
„Браво! Хоћемо још!“, узвикивали су Руси и овацијама су поздрављали српски оркестар после сваке нумере.
Иако је по програму било планирано да сваки оркестар из иностранства наступа по 15 минута, публика српске мајсторе трубе није хтела да пусти да оду са сцене, па су се неколико пута враћали на бис.
Због хладног, кишног и ветровитог времена у Москви, плато испред Бољшог театра није изгледао уобичајено. Обично ту на Дан победе све врви. Традиционално се на том месту за празник окупљају ветерани, а млади долазе да им искажу захвалност за велику победу над фашизмом у Другом светском рату. Кува се и каша од хељде и дели се ратним ветеранима, свира се, пева и игра.
Међутим, овог пута није било такве празничне атмосфере све док на сцену нису изашли српски трубачи и док се звук трубе није заорио и оближњим улицама Москве и почео да „мами“ публику. Одједном се народ окупио, а место је заживело готово старим сјајем. Играло је и младо и старо. Руске девојке и младићи, обучени у војну униформу из Другог светског рата, демонстрирали су и елементе руских народних плесова, а покушавали су да „ухвате корак“ и „Ужичког кола“.
Оркестар Дејана Лазаревића досад је свирао пред многим политичарима и званичницима, али не и пред Владимиром Путином. Упитан коју би песму свирао руском председнику, мајстор трубе каже да би прво засвирао „Свилен конац“.
„Свакако бих му свирао неке наше, српске песме. Не би се то завршило само на једној нумери“, додаје Лазаревић.
Биковић и српски трубачи учествовали су и у манифестацији „Бесмртни пук“, у шетњи потомака оних који су погинули у Другом светском рату. Колону је предводио председник Путин, носећи фотографију свога оца.
Река људи сливала се од метро-станице Динамо ка Црвеном тргу. Невероватна енергија и емоција струјале су масом.
Ипак, српски трубачи, обучени у народну ношњу, били су права атракција током шетње. Пажњу Руса највише су привукли — опанци. Руси су загледали, чудили се, запиткивали.
„Серби, наша браћа!“, најчешће су говорили Руси, након што би сазнали да је „чудна ципела“ у ствари српска традиционална обућа.
„Ви сте из Србије?“, пита једна Рускиња са „титовком“ на глави, на сасвим пристојном српском.
Испоставило се да је она бивша српска снајка. Три године је живела у Новом Саду и ту је научила језик. И њу је занимало како се та необична обућа зове.
Дејан Лазаревић је први пут на паради у Москви. Фасциниран свим оним што је видео и доживео обећава да ће се у руску престоницу вратити већ „првом приликом“.
„Још увек сам под утиском свега. Без обзира на ово лоше време, најјачи утисак ми је огроман број људи и велико поштовање које Руси одају жртвама из Другог светског рата. То поштовање и тај понос се баш осећа у народу и свуда око нас“, каже Дејан.
Милошу Биковићу је ово такође био први Дан победе који проводи у Москви. Војну параду није гледао, али је учествовао у „Бесмртном пуку“, носећи фотографију свог претка.
„Терет борбе против фашизма је, историјски гледано, највише понела Русија. Овај 9. мај и ’Бесмртни пук‘ су иницијатива Русије и лепо је што цео свет следи ту иницијативу. Дивно је сећати се тога, поготову ако су ваши преци учествовали у Другом светском рату, а скоро свако је имао неког свог ко је учествовао у том рату. Дивно је да се сетите тога и да схватите да сте део једне целине, једног историјског континуитета“, рекао је Биковић за Спутњик.
И заиста, у Русији нема породице у којој неко није погинуо у рату. Победу над фашизмом руска војска платила је огромним жртвама — око 27 милиона људи остало је на бојном пољу.
