Како би српска јавност реаговала да је, на пример, кинески, руски или бразилски амбасадор грубо увредио неку медијску кућу у Србији? Што се није десило. Вероватно би их изјавама, саопштењима, апелима „разапели“, а не би изостао ни захтев да буде проглашен за персону нон грата.
Или да је, замислимо научно-фантастични сценарио, српски амбасадор у Америци „опљунуо“ неки тамошњи дневни лист. Но, да не претпостављамо…
Погађате, тема је амбасадор САД у Србији, Кајл Скот, који је тиражне дневне новине у нашој земљи назвао, ни мање ни више, него — „олошем“.
Златно правило дипломатије је самоконтрола, поготово када се ради о провокативним питањима новинара, каже бивши министар спољних послова и шеф југословенске мисије при УН Владислав Јовановић, коментаришући иступ Кајла Скота.
„Нећу да улазим у то шта је амерички амбасадор рекао, али дипломата у страној земљи, чак и провоциран од неког новинара или неког медија, мора увек да покаже довољно самоконтроле и не допусти да изговорена реч влада њим, а не он том речју“, каже Јовановић и додаје да медији нису увек чедни и нису увек истинити, чак и ако желе да то буду.
Међутим, према Јовановићевим речима, то није разлог да дипломата изгуби контролу и да допусти себи дисквалификаторске изразе.
„Пре свега, његов став тиме не добија на снази, већ скреће пажњу са главног на небитно, то јест на форму којом он третира једно питање које сматра важним“, сматра Јовановић.
Примера онога о чему Јовановић говори има много, али навешћемо само један, можда најсвежији. Када је америчка новинарка позната по пристрасности, Кристијана Аманпур, пре четири године интервјуисала сиријског амбасадора при УН Башара Џафарија, постављала му је провокативна питања, често га прекидајући, не дозвољавајући му да заврши одговор или да уопште одговори на постављено питање.
Тема је био наводни напад хемијским оружјем за који је била оптужена легитимна сиријска влада. Аманпурова је, између осталог, питала и може ли мирно да спава због тога што ради за владу која убија сопствене грађане. Интервју је више личио на тираду Кристијане Аманпур него на интервју са једним дипломатом.
Џафари се, међутим, није нервирао, хладно је и прибрано седео преко пута америчке новинарке и, колико је год могао, образлагао ставове своје владе. Аманпурова није успела да га испровоцира и интервју је имао супротан ефекат од онога који су челници Си-Ен-Ена очекивали.
На искуства попут Џафаријевог наилазио је, како каже и Јовановић, који је функције министра спољних послова и шефа југословенске мисије при УН обављао у време највеће харанге западних медија против наше земље.
„Доста често сам наилазио на ситуације где је било довољно разлога да у мени прокључа, не само незадовољство, него и да експлодира гнев. Али никада нисам допуштао да емоције надвладају моје расуђивање, него сам увек настојао да останем у границама дозвољеног. То значи да се служим речима које имају општу прихватљивост, да су озбиљне и да се сматрају нормалним у таквој ситуацији“, каже Јовановић.
Са Јовановићевим ставом слаже се његов колега, наш бивши амбасадор у Белорусији Срећко Ђукић. Дипломата је позван да у свакој ситуацији и при свим изазовима одржи дипломатски манир и речник. То Ђукић сматра посебношћу која дипломатски занат одваја од свих других.
Међутим, он такође сматра да је потребно објаснити зашто се такве ствари у Србији дешавају без, како каже, намере да се брани амбасадор Скот.
„Код нас медијска и политичка ситуација одавно нису уравнотежене. Имамо изузетно великих искакања и употребу неприкладних речи у медијима и дипломатском општењу. То је постао манир, а те речи су постале одомаћене. Чак, ако се не употребљавају речи попут оних које је употребио амбасадор Скот, али уз навођење ко их је први рекао, ви нисте — као би се рекло савременим речником — ин, то јест у тренду“, објашњава Ђукић.
Медијска и политичка сцена су, према Ђукићевим речима, страшно затроване и да бисте на медијској сцени били примећени, морате да употребљавате специфичан речник.
„Нажалост, то се увукло и у дипломатски кор у Србији. И има своје објашњење. А то је да су дипломате данас најчешћи гости нашег највишег руководства. Они су се просто одомаћили, а из понашања амбасадора Скота стиче се утисак да је то његова домаћа сцена, а не инострана и да се налази у гостима, у земљи пријема. Он се понаша као да је у својој земљи, па употребљава тај вокабулар, као да није амбасадор“, каже Ђукић.
Дипломата у свакој ситуацији треба да сачува дипломатску принципијелност, а с друге стране, каже Ђукић, и медији, када комуницирају, иако се, како каже, ради о „жутој штампи“, ипак треба да имају меру када су у питању дипломате.
„Тај процес је узајаман. Дипломата ће се код нас понашати онако како се ми понашамо према њему и осећаће се толико слободно, колико ми слободно употребљавамо вокабулар“, закључује Ђукић.
