Обилажење полуострва делегација је започела од чувеног дечјег одмаралишта „Артек“ на обали Црног мора, које је деценијама било сан милиона совјетске деце. Тај сан је за многе остао неостварен, а они којима се посрећило, запамтили су „лето у Артеку“ за цео живот. Иако је сваки пионир маштао да добије „карту“ за кримски камп, овде су стизали само најбољи ђаци, најталентованија деца.
„Артек“ је основан 1925. године, у време када је земља тек почела да се опоравља од вишегодишњих ратова и крвопролића. У прво време центар је радио као санаторијум за децу оболелу од туберкулозе, а потом је постао „визит-карта“ пионирске организације Совјетског Савеза. Веома брзо се за камп прочуло и ван граница земље, па су почела да долазе и деца из других земаља.
Живот „артековаца“ био је испуњен и разноврстан, ниједан дан није био исти, а деца су у својим дневницима, по правилу, завршавала странице речима: „Данас је, као и увек, било весело“, „Завршио се још један леп и интересантан дан“.
Свако дете је носило униформу, а та традиција је сачувана и данас. Бити „артековац“ и данас је ствар престижа.
За већину совјетске деце долазак у „Артек“ значио је први сусрет са морем, јединствену прилику да буду на обали и да науче да пливају, стекну нова познанства и пријатељства и тренутке за цео живот. Одавде су одлазили у сузама, јер је то значило да иза њих остају „најлепши дани њиховог живота“.
Деци су у госте долазили и многе познате личности: Леонид Брежњев, Јуриј Гагарин, Никита Хрушчов, Индира Ганди, Палмиро Тољати, Валентина Терешкова, Џавахарлал Нехру и многи други.
Једна од почасних гошћи кампа 1983. године била је и десетогодишња девојчица, Американка Саманта Смит, која је на Крим дошла на позив совјетског лидера Јурија Андропова, након што му је написала писмо и упитала га — „Господине Андропов, да ли ћете Ви стварно напасти САД?“.
О тој девојчици тада је говорио цео свет, а медији су је називали „малим миротворцем“, „најмлађим америчким амбасадором“ у САД и „амбасадором добре воље“ у Совјетском Савезу.
Све је почело 1982, после Брежњевљеве смрти, када је на власт дошао бивши шеф КГБ-а Јуриј Андропов, кога су амерички медији представљали као велику претњу безбедности САД.
Амерички „Тајм“ је у то време објавио причу о томе како је нови генерални секретар Совјета „опасан за САД“ и да је могућ рат између две суперсиле. Када је то видела, девојчица је решила да напише писмо у коме је изразила забринутост због опасности од избијања нуклеарног рата. Хтела је да зна и да ли је он „за рат или мир“ и зашто жели да „освоји цео свет“, или барем њену земљу.
Врло брзо је добила одговор од совјетског лидера да „нико у СССР-у, ни радници ни сељаци, ни писци ни лекари, ни одрасли ни деца, ни чланови Владе не желе ни велики ни мали рат“, већ само „мир за себе и за све народе планете“. Заједно са одговором стигао је и позив да посети Совјетски Савез.
Обишла је престоницу и неколико совјетских градова, а кажу да је растајући се од нових пријатеља из „Артека“ напустила земљу у сузама. Никада се више није вратила. Две године касније погинула је у авионској несрећи. Данас би јој било 45 година.
Сећање на Саманту Смит — девојчицу која је макар на тренутак отопила лед између САД и СССР-а током Хладног рата, и данас се негује у мислима руских људи и пажљиво чува у њеној алеји у „Артеку“.
У част главног пионирског центра назване су и многе улице у совјетским градовима, а камп је опеван у многим песмама, овековечен у књигама и филмовима.
Крајем шездесетих он је већ био један од највећих комплекса за дечији одмор у свету. Имао је 150 здања, три медицинска центра, базене, студио за снимање филмова и стадион са седам хиљада места.
Пионирски кампови су у совјетско доба отварани широм земље, а пред распад СССР-а било их је око четрдесет хиљада. На првом месту, они су отварани као лечилишта и одмаралишта, а деца су ту васпитавана у духу патриотизма и колективизма.
У кампу су организовани пионирски слетови и одржавале су се бројне секције. Децу су учили да пливају, да фотографишу, рецитују, да праве хербаријуме и макете авиона и уопште да шире видике, стичу знање и развијају креативност.
Једно време му је претило затварање, после распада СССР-а, али се дигла цела руска елита да га спасава.
Центар је изнова оживео пуним сјајем, након што се Крим вратио у састав Русије. Већ у првој години, после кримског пролећа, одмаралиште је прошло велику реконструкцију, а деца су се уселила у нове делове кампа: „Азурни“, „Ћилибарски“, „Језерски“, „Морски“, „Речни“. Сви су они модерно дизајнирани и опремљени.
„Артек“ и данас остаје сан младих. Као и у прошлости, ту и даље долазе најбољи од најбољих.
„Посета америчке делегације је прошла као и свака претходна посета представника разних међународних организација и уопште гостију из иностранства. Не бих рекао да је долазак америчке делегације некакав необичан догађај. Сам пројекат ’Артек‘ је међународни, и овде долазе деца не само из Русије већ и из многих других земаља света, чак и из далеке Аустралије. Код нас долазе и Енглези, и Американци и свима показујемо како ’Аретк‘ живи, а ’Артек‘ данас живи веома добро, и то не може да буде непримећено. Деца која долазе код нас су учесници тематских програма, међународних такмичења и конкурса. Од 40 хиљада деце, колико ће нас ове године посетити, више од хиљаду њих биће странци. Доћи ће нам деца из више од 50 земаља света“, каже за Спутњик Алексеј Каспржак, директор Међународног дечијег центра „Артек“.
