Поред експоната који сведоче о љубавима Михаила Булгакова и његовом раду на чувеном роману, уз реконструкцију пишчевог радног амбијента, на изложби су приказане и уметничке фотографије Јелене Мартињук из Москве које илуструју ово изванредно књижевно дело и његове јунаке.
„Роман ’Мајстор и Маргарита‘ сам читала у детињству, младости, читам га и сада, и сваки пут у њему откривам нешто потпуно ново. У детињству су ми се допадала поглавља испуњена хумором, у младости сам се занимала за љубавну причу Мајстора и Маргарите, а сада ми је занимљива повест о Јешуи и Пилату. То је роман с толико слојева да сваки пут може да донесе нешто ново, и ко зна каква ме још изненађења чекају у њему у будућности. Булгаков је роман писао у врло тешко политичко време, у доба Стаљина, када се није могло отворено говорити и писати, тако да у њему има много шифрованог“, каже у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ Јелена Мартињук.
Више од 10 година радите у музеју-театру „Дом Булгакова“ у Москви. Рекли сте да је то магично место на којем желите да останете заувек. Где се крије чаролија?
— То је први стан у Москви у којем је живео Булгаков када је допутовао из Кијева са својом првом женом. Доселио се у стан 50 и живео ту неколико година. У роману је адреса те зграде, Бољшаја садоваја 302бис, шифрована — означава зграду у којој је живео Булгаков — Бољшаја садоваја 10. Одмах иза угла су Патријаршијски рибњаци, који су, такође, описани у роману. Булгаков је ишао степеницама којима ја свакодневно идем, пошто је у тој згради сада и мој атеље. Тамо је све прожето том магијом, чаролијом, његовим стваралаштвом, тако да је немогуће не бити надахнут.
Фотографије којима сте илустровали књигу заиста оживљавају јунаке и догађаје описане у роману, а чудесну атмосферу тог Булгаковљевог света посебно наглашава тон сепије којим сте осенчили све призоре. Како је текла израда ових фотографија?
Желела сам да стил подсећа на ретро фотографије, да нас врати у атмосферу двадесетих и тридесетих година које су описане у роману. Желела сам да подсећају на неке старе фотографије које су пронађене случајно, иза неког зида, у некаквом сандуку, и да изгледају као да је неко заиста снимао оно што се реално догађало — као доказ да се оно што је Булгаков писао заиста догодило. Затим су прошле године и неко их је коначно пронашао, пожутеле, нагореле, старе, а ми сви гледамо у њих и сазнајемо шта се заиста догађало.
У одушевљењу читавим подухватом нисте били сами, него су с Вама у свему томе с подједнаким ентузијазмом учествовали и модели, не само људи него и животиње.
— У нашем музеју-театру већ десет година „ради“ мачак Бехемот, прави црни, чупави, велики мачак, као јунак Булгаковљевог романа. И он је тамо код нас „на плати“, редовно га хранимо, чешљамо га у салону, долазе деца и играју се с њим. Приликом обраде фотографија морала сам да га увеличам како би био као Булгаковљев мачак. Друга животиња је пас који је с Пилатом. Тражили смо догу, као што је описано у роману, и брзо смо пронашли пса који „глуми“ у Позоришту на Таганки, и то у две представе — у „Мајстору и Маргарити“ и „Доктору Живагу“. Када говоримо о људима, у мом пројекту су учествовали и заслужни народни уметници и обични људи с улице. На пример, Мајстора сам пронашла тако што сам се возила таксијем. Дуго сам тражила човека који има тугу и безизлазност у очима. Села сам у аутомобил и видела управо такве очи. Могу да кажем да су сви јунаци, заправо, сами долазили код мене на неки мистичан начин.
Постоји ли још неко књижевно дело које Вас инспирише попут „Мајстора и Маргарите“ и које бисте радо илустровали?
— Када сам после објављивања фотографија „Мајстора и Маргарите“ боравила у Немачкој, предложили су ми да на исти начин илуструјем Гетеовог „Фауста“. Размишљам о томе, чини ми се да је тешко одлучити се на тако нешто, засада не знам…
Када сам почела да радим илустрације за „Мајстора и Маргариту“, нисам имала никакву представу о томе колико ће фотографија настати. Радила сам веома пажљиво. То је генијалан текст и све мора да буде урађено савршено, или га и не треба радити. Прво сам радила полако, за себе. Фотографисала сам Бехемота и Примуса, Мајстора и Маргариту, те основне призоре, а затим сам се зауставила, једноставно нисам знала шта даље да радим. Одједном, долази код мене у музеј мушкарац који ми каже да је слушао интервју у којем говорим о свом раду на „Мајстору и Маргарити“ и да је одмах помислио како је, пошто је лекар, идеалан за лик доктора Стравинског из санаторијума. Чак ми је понудио да припреми сцену на својој клиници, да окупи људе за масовну сцену. Тако сам кренула даље. Затим ми је на исти начин дошао Коровјев. Сваки пут кад сам се зауставила, као да су ми долазили јунаци да ме позову да наставим даље. Помишљала сам како је некоме горе врло интересантно да види како ће све то испасти.
А сам Булгаков је геније! Геније је човек који инспирише друге људе да се изразе, да стварају. Људи читају роман Булгакова и он их вуче да праве представе, да сликају, да праве фото-илустрације попут мене, да снимају филмове. Он је геније који провоцира, даје надахнуће другима, и то је предивно.
