Рекли бисмо да хипотеку на аутобиографске мемоаре имају важни и успешни људи у доста каснијим годинама живота. Ви сте то урадили пре 24. рођендана на предлог издавачке куће „Вукотић медија”.
— Када су ми предложили да напишем аутобиографију, на самом почетку била сам скептична, јер данас сви пишу, сви избацују књиге. Али кад сам схватила да ћу писати у сарадњи са Александром Милетићем, који је новинар „Политике” и близак пријатељ моје породице, пристала сам, он ми је улио самопоуздање. Двадесет две године живота нису довољне да се напише аутобиографија, али накупило се животног искуства. Надам се да је књига пренела све оне поруке које сам желела да пренесем. Ја сам у потпуности задовољна.
Добар део књиге „Кораци” говори о вашем одрастању у београдском насељу „Пет солитера”. У породици сте се дружили кроз спорт, то је данас права реткост. Такође, више пута помињете колико вас је улични баскет заправо одредио у животу. Кажете да је тај терен одредио ваш карактер, однос према људима и кошарци…
— Срећна сам што сам имала такво детињство, без обзира на немаштину и бомбардовање, моји родитељи су се трудили да то што мање осетим. Подршка породице је најважнија, то сам знала и пре несреће. Жао ми је што због појаве модерне технологије данашња деца немају такво детињство, због телефона и компјутера мало времена проводе напољу. Брат и ја смо читаво детињство провели на кошаркашком терену. Тај улични терен је био пун људи. Ако ујутро изгубите „три на три”, не можете поново да играте до увече, не можете да дођете на ред. Брат ме је прозвао ЕПП, јер сам улетала на терен у паузама и шутирала, као рекламни блок. Родитељи су нас слали по хлеб и млеко у папучама, да би се вратили кући, али ми смо играли и у папучама, па и боси.
У књизи говорите и о томе како сте видели своју откинуту ногу и схватили да више нема кошарке у вашем животу. То делује застрашујуће, али заправо наводи на закључке о томе колико је спорт важан, колико се кроз њега човек гради као здрава, чврста личност. Посебно фасцинира чињеница да сте и у таквом стању гледали да помогнете другима. Како је то могуће?
— Кроз спорт се пре свега гради васпитање, оно је основа свега. Мислим да ме је водила снага нашег менталитета, људи са овог поднебља навикли су да се боре. Научили су да се на прави начин боре против свега. То је некако дубоко урезано у нама, зато смо такви. Баш због тога волим што сам из Србије, због тог специфичног менталитета. Живот нас учи да се не предајемо. То је оно што сам радила после несреће. Размишљала сам корак по корак, несрећа се десила, изгубила сам део ноге и шта сад! Могу читав живот да проведем у враћању на то што се десило и питам се шта би било да сам ушла у аутобус пет минута касније или да сам потписала за други клуб. Али тиме ништа не добијам. Једино што могу да урадим је да дам свој максимум за садашњост, за време које ми је дато. Помогла је подршка свих људи тамо, јавности овде у Србији, али најважнија ми је била подршка породице и блиских пријатеља.
Током лечења на ВМА један од лекара инсистирао је да погледате његов скок с падобраном. То је вероватно био део терапије, он је очигледно знао колика је Ваша снага.
— Била сам закована за кревет када је донео снимак, рекао је, мораш да погледаш, ја сам скакао пре пар месеци из авиона, мораш да погледаш, ти то мораш да пробаш, ја ти то дајем као задатак.
Непосредно после одлуке да завршите каријеру постали сте председница ЖКК Црвена звезда. Како из директорске позиције изгледа клуб, у чему се разликује од играчког? На који начин видите сада играчице, многе од њих су чак и старије од Вас?
— Чиме год сам се бавила, увек сам била најмлађа. Али сам пресрећна што сам од августа прошле године председница Црвене звезде, то је велика част за мене, али још већа одговорност. Сваки почетак је сам по себи тежак и било је тешко да се из кошаркашких патика преместим у фотељу из које би требало да радим. Свесна сам својих могућности, окупила сам добар тим да заједно направимо што боље услове за рад са младим девојкама. У сениорској екипи су све младе девојке, то су младе јуниорске и кадетске репрезентативке. Ове године смо освојили дуплу круну, првенство државе и куп. То је огроман успех с обзиром колико је екипа млада. Морамо да почнемо да улажемо у женску кошарку, сва лепота је у том спорту, срце ми се цепа када видим да се гасе клубови са великом историјом као што је мој Вождовац. Имам неки нови циљ и трудићу да дам све од себе, пре свега да девојкама створимо неопходне услове за рад, како би остале овде.
