Терористички напад у Манчестеру, који је однео 22 живота, догодио се у простору који прима око 10.000 људи, а обезбеђивало га је приватно обезбеђење.
Једна од сведокиња догађаја је за британску телевизију „Скај њуз“ рекла да је приметила сумњиву жену, да ју је пријавила обезбеђењу, које није учинило ништа.
Златно правило либерализма гласи „што мање државе“. Преведено на економски језик, то значи да држава треба што мање да се уплиће у економске послове својих грађана. Ово правило примењено је и на обавештајне службе, које су многе своје делове приватизовале.
Приватни безбедносни сектор има више димензија, каже стручњак за тероризам Милан Пашански.
„Приватни сектор безбедности је врло широк, разуђен, може да поприми различите модалитете. Од одбрамбеног система, где је у функцији заштите, до офанзивног, где је у функцији одређених егзекуција које не могу да врше државни органи, јер би онда компромитовали одређену владу или државу“, објашњава Пашански.
Ангажовање приватних агенција за обезбеђивање масовних догађаја проблематично је, наставља он, јер у обезбеђивању великих скупова неопходна је сарадња са обавештајним и безбедносним службама. То значи, каже Пашански, да постоји унапред одређени програм, са сегментима који се прате и изучавају. Веома су важни безбедносни параметри које земље имају и које безбедносне службе стално прате и анализирају.
„Приватне безбедносне службе би морале да попуњавају простор између онога што раде професионалци и живота обичних грађана. То су обично велики скупови који подразумевају обимне мере обезбеђења, али најважније је да приватни сектор буде укључен у целокупну процедуру и стратегију коју спроводи државни систем безбедности. Они морају да им дају инструкције, да им одреде тачан делокруг рада и тако даље“, каже Пашански.
За обезбеђење веома важних личности и објеката обично се избегава коришћење приватног обезбеђења, додаје он.
Приватизација једног дела безбедносног апарата битно утиче на безбедносну ситуацију у било којој земљи, а чињеница да се ради о параполицијским или паравојним снагама, које не учествују у обавештајном раду, утиче на лагоднији осећај терориста, каже бивши југословенски обавештајац Божидар Спасић.
„То нису људи од којих терористи много зазиру, с обзиром на чињеницу да иза њих не стоји држава. Терористи се једино плаше државе, и ту је разлика између приватног и државног власништва над апаратом безбедности“, каже Спасић.
Приватизација безбедносних апарата започела је у Британији, проширила се на Америку, а касније и на друге европске земље, објашњава он. Сада постоји низ компанија које се баве безбедносним пословима, али оне не могу да надоместе оно што раде државне безбедносне службе, тврди Спасић.
Западне безбедносне службе смањиле су своје апарате након завршетка Хладног рата, усредсредиле су се на унутрашњу проблематику и сада не знају како да се носе са новим изазовима, каже Спасић.
Делови служби који су приватизовани су они који су специјализовани за обезбеђивање људи, објеката и скупова, као и разне параполицијске и паравојне снаге, али они нису специјализовани за борбу против тероризма.
„Из тих разлога, ми који смо се бавили обавештајним радом, кажемо да су системи данас бушни. Сада више ништа не зависи од обавештајних служби. Све, заправо, зависи од терориста — да ли ће напасти или не“, каже Спасић.
Сарадња између обавештајних служби састоји се у размени обавештења. Међутим, приватизовани део безбедносног сектора нема са ким да дели обавештења. Он, каже Спасић, обавештења доставља власнику, који обавештења износи на тржиште — или ће их продавати државама или ће их задржати за себе.
„Мислим да у овом моменту, када говоримо о Европи, имамо потпуно распаднуте обавештајне системе. Видите да се десо да ’клинац‘ од 22 године, који још није изграђени терориста, него човек који улети у масу и убије 30 људи, а након тога полиција саопшти да је имала податке о њему. Поставља се питање — ако сте имали податке, јесте ли ту особу држали под контролом? Када сте приватизовали део служби безбедности, изгубили сте систем контроле“, објашњава Спасић.
