Аутора сјајног филма „Дјеца“, који је у свет послао потресну причу из РС о људима који су у рату изгубили по троје деце, урадио је још једно дело вредно светске пажње.
Инспирисала га је прича породице Гајић. Када су Татјана и Милана оболеле од окрутне и до сада неизлечиве лафорине болести, Сњежана и Витомир Гајић се нису препустили очају, већ су кренули у борбу за лек. Од борбе нису одустали, ни када је Татјана изгубила битку за живот.
Лафора је генетска болести, сусрет два лоша гена родитеља, у једном од 500.000 или милион случајева. Мутације доводе до тога да се лош гликоген дванаест или тринаест година таложи у мозгу, који од тог тренутка рапидно губи функције.
„Мајка Сњежана нам је то објаснила у филму, дете се вратило кући из школе и рекло, мама, ја сам заборавила да читам, а друга ћерка дође и каже, мама ја сам заборавила да ходам. Шест месеци после тога, ниједна животна функција више није постојала. Стање вегетације траје пет година. Нема спавања, не постоји ниједан минут слободног времена родитеља, ни медицински третман који може да помогне деци. Буквално 24 сата спасавате детету живот“, каже Бојић.
Он додаје да српски језик нема довољно снажан епитет којим може да се опише мајка Сњежана Гајић. Као мајка, али и као педијатар била је потпуно свесна ситуације у којој се нашла и чињенице да излазак у медије може помоћи да се пронађе лек. Овај филм је део њене и борбе њеног супруга. Она нам је дала потпуну слободу да урадимо филм онако како ми сматрамо да треба, то је непроцењиво. Она нам је осветлила пут, екипа филма није постала жртва, што је у оваквим пројектима јако тешко, каже саговорник Спутњика.
„Направите план снимања, дођете, онда дете у неком тренутку буде животно угрожено, прекидате снимање. То траје у недоглед, док не ухватите неколико кадрова који су одговарајући. Приближни ономе што сте замислили. Најтежи тренутак је када, док дете умире, морате родитељу да сугерише шта да уради да бисте добили кадар. То је јако тешко превалити преко усана, страшно је, иако обоје знате да је важно“, присећа се Бојић.
Филма је сниман у Белгији, Француској, Хрватској, Србији, БиХ, али и у истраживачком центру у Торонту, где је породица Гајић у сарадњи са професором Бежом Минасијаном направила помак. Мишеви су добро реаговали на лек на којем је рађено, а професор, иначе Јерменин, супротно „законима“ фармацеутске индустрије, сам је пронашао компанију у Америци која ће се даље бавити истраживањима и регистрацијом лека.
Док буду трајала последња испитивања лека, филм Дениса Бојића обићи ће све највеће фестивале документарног филма у свету.
Аутор филма, али и критика кажу да је, поред тога што је античка трагедија, ово изворно прича најприближнија хришћанству. Прича о ултимативној жртви, љубави насупрот које стоји опште добро. У том контексту треба посматрати филм, али и породицу Гајић.
„Живимо у свету који је лишен суштинских вредности, таква нам се форма намеће, у свакодневици тешко је оценити шта је трајно, добро, шта нас чини људима. То се најчешће дешава кроз трагедије, кроз овакве примере“, закључује аутор филма „Лице лафоре“.
