Донал Трамп, председник Америке, грубо је ћушнуо премијера Црне Горе Душка Марковића, који му се врзмао испред ногу у централи НАТО-а на овонедељном заседању Самита ове војне алијансе.
Подигла се светска прашина око те бизарне бриселске слике коју су забележили медији и готово да је бахати Трамп потезом из америчког фудбала, потпуно засенио све политичке домете и поруке НАТО заседања.
Бар у региону, гурање Марковића, који се након дрмусања првог човека Беле куће само снисходљиво насмејао, правећи се да се ништа није десило, била је најчитанија вест.
Да је узвратио Трампу, упола истом мером или да га је бар мушки достојанствено погледао како би му дао до знања да је прешао границу пристојности, Марковић је могао да се упише у историју. Таква шанса му се више неће указати.
Уместо тога, премијер Црне Горе наставио је готово полтронски да се успија поред госта из Вашингтона, чиме је и симболички он, а не Трамп, показао какво је место Подгорице међу НАТО „аждајама“.
А по згроженим реакцијама у подгоричким медијима, делује да Миловој Црној Гори више смета кад амерички државник у делићу секунде понизи пред планетом њиховог премијера, него кад им НАТО-бомбама убијају грађане.
Јер, политика је маркетинг, а Доналдов полурвачки захват Марковића није баш требао сада евроатлантској елити Црне Горе која покушава, мимо подршке народа, да улазак земље у НАТО представи као безгрешну историјску одлуку.
Али иронијом случајности, први самит у Бриселу Црногорци ће памтити по невеликом јунаштву њиховог премијера пред гордим пребогатим ексцентриком из Беле куће. Иако су Милови „спинери“ покушали да и овај случај пребоје у бело и да све представе као рекламу за Црну Гору, „за коју је сад чуо читав свет“…
Друга сцена која је ове недеље заокупила јавност Србије више од свих озбиљних тема јесте „шармерски“ телевизијски испад Саше Јанковића, опозиционог лидера.
Баш у време кад формира свој покрет и кад Вучићеви ривали жестоко критикују избор Бате Гашића за шефа БИА, подсећајући на његову реченицу — да воли кад новинарке клекну — због које је годину и по дана „гризао језик“, и Јанковић је „заблистао“.
На пристојно новинарско питање Миње Милетић, у јутарњем програму Н1, Саша је покушао да испадне „шмекер“: „Mогу да вам кажем, али онда морам да вас пољубим“, неодољиво јој је одговорио Јанковић.
То се, вероватно, није свидело ни водитељки али ни уредништву телевизије која је осудила лидера опозиционог покрета у поступку регистровања.
Али у остатку медијске сцене улоге су се потпуно промениле. Они који су пре годину и по дана Гашићу „гледали кроз прсте“ сада су жестоко оптужили Јанковића за сексизам.
А они други, који себе називају пристојним делом Србије, покушали су углавном да „преспавају“ Јанковићеву понуду пољупца, иако су Гашића ономад одушевљено дочекали на нож и готово растргли у јавности.
Без намере да поредимо Батин и Салетов гест, очигледно је да српски јавнополитички делатници нису спремни да бране принципе већ упорно леже у рововима, чекају и најмању грешку противника док сопствене недостатке прећуткују и заташкавају.
Јанковић се чак није извинио Мињи Милетић, већ је само на Твитеру написао да се каје због неспретне шале, како је он дефинисао цео случај. Ни на то га нису опоменули пешадинци „боље Србије“.
Шта је у ствари тема?
Политичка коректност која је постала важнија и од саме политике.
Политичка коректност која је била централна тема америчких и француских избора, кампање за „брегзит“, а ево, вирус је увелико стигао и у Србију.
Политичка коректност која постаје модерна испразна идеологија.
Политичка коректност која поприма тоталитарне облике.
Политичка коректност која добија физиономију инстант сурогата праве садржинске политике.
Политичка коректност која озбиљна међудржавна и међустраначка питања претвара у глобалну ријалити-дебилизацију.
Уместо да и Трампова незграпна надобудност и Сашина слаткоречива полуласцивна духовитост буду ствар искључиво њиховог домаћег васпитања и да се на такве гестове одговори отворено и људски, ови и слични случајеви претварају се у општу ствар која окупира свет и Србију.
Резултат се назире. Рат програмима и идејама потпуно би могла да замене тривијална теткаста препуцавања. А тако мерење сваког покрета, сваке речи, сваке неодмерене доскочице — води у даља гуркања, клечања и љубакања. Јер, видимо, бахатост се као бумеранг вратио Америци, највећем извознику политичке коректности, као и српском опозиционару Саши Јанковићу чији су следбеници упорно градили његов пристојан, одмерен, цивилизован и лепо васпитан имиџ.
А, на крају крајева, кад би неко питао народ шта би изабрали: да живе мирније, спокојније и боље или да им вође буду пристојне, одговор би био недвосмислен — изабрали би живот.
Осим, ако нису сви упали у замку јалове политичке коректности. Па ће им и у неким будућим државним изазовима бити важније што се Еди Рама обукао као власник рингишпила, него што жели да оствари сан о „Великој Албанији“.