Група америчких сенатора припремила је закон против „Росњефта“, којим се спречава да руска корпорација добије контролу над било којом енергетском компанијом у САД, саопштио је Ројтерс, позивајући се на документ.
Сенатори су забринути због могућности да руски нафтни гигант „Росњефт“ преузме америчку компанију „Ситго петролеум“, која има фабрике за прераду нафте, 50 нафтних платформи, мрежу терминала и девет цевовода који пролазе кроз 24 државе. Они се плаше да би то могло да представља озбиљну претњу за америчку енергетску безбедност, да утиче на испоруке и цене бензина за америчке потрошаче и да учини рањивом кључну америчку инфраструктуру. Амерички конгресмени се брину да „Росњефт“ може да постане друга по величини инострана компанија која послује у САД и да на неки начин може да нанесе штету САД — преко Венецуеле.
„Те три фабрике које има компанија под контролом Венецуеле могу да осигурају највише пет одсто испорука нафтних деривата на тржишту САД. Друга ствар је што та компанија поседује значајан број нафтовода у САД, тј. у њеним рукама се налазе елементи инфраструктуре, неки лучки терминали. Међутим, имајући у виду ситуацију на америчком тржишту, не може бити говора о некој значајној контроли важних објеката. У целини, удео те венецуеланске компаније на америчком тржишту проценио бих на три-четири одсто“, прокоментарисао је за Спутњик Рустам Танкајев, експерт Уније произвођача нафте Русије.
Руска компанија још није преузела венецуеланску компанију, чије акције су дате у залог за дуг од 1,5 милијарди долара, а с обзиром у каквој економској кризи се налази држава, мало је вероватно да ће и вратити дуг. Ипак, експерт сматра да „америчке федералне власти никад неће одобрити прелазак те компаније под контролу руског ’Росњефта‘.
„Русија се сматра непријатељем САД и никаква инфраструктура се не предаје у руке непријатељу.“
„Нашим компанијама је тешко да послују на територији САД. Пример је ’Лукоил‘ који је давно почео да шири мрежу на територији САД и суочио се са великим проблемима. Део мреже су продали, не знам да ли су продали и остатак. ’Росњефту‘ апсолутно не требају проблеми са САД. Он има огромне планове за ширење тржишта. Ти планови се веома успешно реализују у Кини, Индији, Индонезији, Европи, где је на пример у Немачкој ’Росњефт‘ на трећем месту међу компанијама испоручиоцима нафте на унутрашњем тржишту“, подсећа Танкајев.
„Росњефт“ је по производњи нафте прва компанија у свету.
„Американци реално оцењују положај ’Росњефта‘ као компаније број један на светском нафтном тржишту због чега га никад неће пустити код себе. Таквог слона у своју малу продавницу нико не би желео да пусти“, сматра руски експерт.
Колико је ствар озбиљна показује то што су канадска компанија „Кристалекс“ и америчка „Коноко Филипс“, којима је Венецуела давно национализовала имовину, тужиле „ПДВСА“ због уговора о кредиту са „Росњефт трејдингом". По мишљењу тужилаца, „ПДВСА“ је намеравала да стави у залог имовину своје компаније-кћерке „Ситго холдингс“ и изнесе добит у Венецуелу — ван јурисдикције америчког судског система и кредитора.
Венецуели нема помоћи
Што се тиче саме ситуације у Венецуели, она је, благо речено, драматична. Прошлогодишња инфлација од 750 одсто изгледа пристојно у односу на ону која је чека ове године — 2.000 одсто. Сукоб Парламента, који контролише опозиција, и председника довео је до тога да се на улице које су свакодневно пуне незадовољних људи изводи и војска. Међутим, у таквој ситуацији, која год партија или појединац да дође на власт, ништа не може да промени. Проблем је у систему.
Све је почело далеке 1976. године када је држава национализовала читав енергетски сектор. У то време трећину извоза су чинили пољопривредни производи, људи су били предузетници. Нафтни сектор је постао „златна кока“ која пуни буџет. Читава производња у земљи је стала и држава је почела да живи само од нафте. Чак ни у модернизацију нафтних постројења није улагано. Све што је продавано трошено је на социјалне потребе, без инвестиција у привреду.
Данас, 50 година касније, извоз нафте чини више од 90 одсто, а извоз пољопривредних производа свега десети део извоза земље. Такав систем је могао да функционише док је нафта била изнад сто долара за барел, мада и тада са потешкоћама. Сада, када се цена црног злата колеба око 50 долара за барел, без изгледа за већа поскупљења, будућност Венецуеле је доста мрачна.
Наравно, све то користе САД које одавно желе да елиминишу, може се рећи, последњу тачку деценијског отпора у Латинској Америци. Долазак на место државног секретара САД Рекса Тилерсона само ће појачати притисак. „Ексон мобајл“, чији је раније био председник, једна је од компанија којој је Венецуела национализовала имовину.
Ако се деси и да опозиција која контролише Парламент преузме власт у држави, мало је вероватно да ће то поколебати руске интересе у Венецуели.
„У Венецуели има веома много различитих мишљења и веома је тешко предвидети какав ће тамо резултат бити. САД нису најомиљеније у венецуеланском друштву. Знам да, вероватно, гледате телевизију и видите какве транспаренте носе. Не може се рећи да су на тим плакатима били портрети америчких председника. Била су друга лица“, каже Рустам Танкајев.
Постоји вероватноћа да би војска могла да преузме власт у земљи. Не би то био први пут да војна хунта дође на власт у латиноамеричким државама.
Што се тиче судбине руских инвестиција у Венецуели, не треба сумњати да ће се власти водити прагматизмом.
„Колико пара, толико и музике“, сматра руски експерт. Ниједна власт неће бежати од инвестиција, посебно ако се њена економија налази у тако безнадежном стању.
Прошле године руски нафтни гигант „Росњефт“ и национална нафтна корпорација Венецуеле „ПДВСА“ потписали су четири споразума о стратешком партнерству који је донео Венецуели 20 милијарди долара руских инвестиција. У овом тренутку „Росњефт“ учествује у неколико заједничких предузећа са „ПДВСА“ и експлоатише седам нафтних поља, чије се укупне залихе нафте процењују на више од 20,5 милијарду тона.
Политичари Венецуеле ће сигурно бити прагматичнији од њихових америчких колега који и даље живе у времену Хладног рата.
