Мартинс Бранко износи чињенице које су му са терена достављали компетентни обавештајни органи и на основу ових доказа, са којима је упозната команда Посматрачке мисија УН у Загребу, сматра да нема сумње да се у Сребреници није догодио геноцид јер није постојао предумишљај.
Како истиче, Војска Републике Српске би, да је постојала геноцидна намера, затворила сребреничку енклаву тако да нико не би могао да побегне. Уместо тога, наводи португалски генерал, нападом из два правца, са југоистока и истока, остављени су коридори за повлачење Бошњака према северу и западу.
Бранко посебно наглашава да Војска Републике Српске не би испланирала превоз за седамнаест хиљада жена, деце и стараца, 12. и 13. јула, од којих су многи отишли на територију коју је контролисала такозвана Армија БиХ, али и у Србију, где су провели неколико година као избеглице.
Бранко не пориче да је као последица напада на Сребреницу било много мртвих, али додаје да ни после двадесет година нико није успео да утврди тачан број страдалих. Подсећа на хетерогеност узрока смрти: од борбених дејстава између Војске Републике Српске и припадника такозване Армије БиХ у бекству, којима су се придружили цивили; међусобне борбе између припадника такозване Армије БиХ, до погубљења ратних заробљеника.
Што се тиче начина како је настала цифра од 8.000 несталих по првобитној процени Међународног Црвеног крста, што се у једном тренутку претворило у недодирљиву истину, аутор каже да је то постала чињеница коју је забрањено порицати још пре него што је утврђена.
„Тешко ономе ко би се усудио да доведе у питање ту неспорну истину. Он ће одмах бити изопштен и оптужен за порицање геноцида. Чињеница да се 3.000 лица који су били проглашени за нестале нашло на списку бирача на изборима одржаним у септембру 1996. нимало није утицала на стално понављање приче о 8.000 мртвих. Медији никада нису показали довољно радозналости да истраже ову и друге очигледне несувислости. Било је лакше бесомучно понављати теорију о геноциду коју су заступала главна средства масовног информисања“, наводи португалски генерал.
Сматра да нема дилеме око тога да догађаји у Сребреници представљају перфидан плод дуготрајног планирања и садејства заинтересованих актера. У прилог томе наводи податке из књиге Ибрана Мустафића „Планирани хаос“, исказе локалног политичара Златка Дукића и изјаве начелника полиције у енклави Сребреница током сукоба Хакије Мехољића.
Аутор се посебно зауставља на сведочанству тадашњег начелника генералштаба такозване Армије БиХ, Сефера Халиловића, о томе да је Изетбеговић донео одлуку да се „отараси“ Сребренице, али уз извлачење највеће могуће политичке користи.
У наставку својих мемоара португалски генерал без устручавања истиче контраст између ситуације у Сребреници у јулу 1995. и већ следећег месеца у Републици Српској Крајини, за време и напада хрватских оружаних снага на ову територију под заштитом УН и након њега.
„Догађаји у Сребреници не могу се, нити би се смели изједначити са оним што се месец дана касније догодило у Крајини, где је хрватска војска извела операцију систематског убијања српског становништва које није побегло или му није пошло заруком да се склони и то не штедећи никога. Мушкарци, жене, деца, остарели, сви без разлике били су предмет истих свирепости и још горих ствари. Та операција је била подробно испланирана и опсежно је документована. Позната су и наређења за њено извођење која је Туђман издао својим генералима, на састанку одржаном 31. јула 1995. на Брионима, пред операцију ’Олуја‘. Догађаје у Крајини Хашки трибунал никада није разматрао као геноцид. У односу на те догађаје, западни медији су се држали на обазривом растојању, а њихова ћутња је била саучесничка и заглушујућа“, закључује Мартинс Бранко у својим мемоарима „Рат на Балкану“.
Пратите нас на Твитеру и први сазнајте оно што други прећуткују.
