Како је навео, он жели ревидирање овог споразума или неку потпуно нову трансакцију по условима који су фер по Сједињене Државе, њихов бизнис, раднике, народ и пореске обвезнике. Одлуку су критиковале Уједињене нације и Европска унија, а Италија, Француска и Немачка су одбациле сугестију да би париски пакт могао да буде ревидиран.
Јуриј Рогуљев, директор Рузвелтовог фонда за изучавање САД на Московском државном универзитету Ломоносов, за Спутњик каже да је реч о чисто политичком кораку који је усмерен на доказивање да је Трамп заштитник простог народа и интереса САД.
„Његово предизборно обећање је било да ће он све међународне уговоре изнова размотрити и да ће, уколико процени да не иду наруку САД, анулирати америчко учешће у њима. Иако не знам појединости свих тих климатских протокола, постоји могућност да неке одредбе заиста предвиђају притисак на одређене фирме, организације, структуре и државе које се не придржавају права и обавеза. Међутим, Америка када хоће, често једнострано престане да поштује одређени споразум, а такође треба имати у виду да се еколошке и климатске норме разликују и у самој Америци од државе до државе“, напомиње Рогуљев.
Трампов потез за политичког аналитичара Александра Павића није изненађење.
„Он је врло јасно рекао да су га изабрали грађани Америке, а не Париза, и да одговара свом народу. Трамп је већ најавио да хоће да оживи америчку индустрију угља, да обнови америчку индустријску базу, да отвори руднике и запосли радничку класу која је послове губила у процесу глобализације, и повлачење из Париског споразума је у складу са његовом политиком стављања националних интереса на прво место. Реакције на његов потез су реакције глобалистичких кругова или проглобалистичких политичара и организација, како у Европи, тако и у САД“, објашњава Павић.
Према његовом мишљењу, амерички председник је повукао добар и аргументован потез.
„Ако би се у потпуности спровео, тај климатски споразум би минимално утицао на пад температуре. Такође, испало би да би се Америка одрекла коришћења угља, док друге земље то не би морале да ураде у наредних тридесет година. У том смислу, он је једноставно изашао из једног глобалистичког споразума који је имао неке друге амбиције, под плаштом хуманитаризма и бриге за човека и животну средину. Мислим да је то био начин да се кроз једно светско тело управља економијама свих земаља света, да се направи још једна наддржавна организација која би прописивала земљама како треба да воде своју економску политику“, истиче Павић.
Према речима Јурија Рогуљева, партнери замерају Америци то што би она требало да буде „пример за све, а не да се тако понаша“.
„Званични Пекинг је поручио да ће поштовати своје обавезе, али захтеви и очекивања наспрам Кине су другачија од америчких, с обзиром на то да се њена економија сад налази у фази интензивног развоја. Индија и Африка такође не могу да испуњавају стандарде које може Америка. У слабо развијеним земљама у којима се тек сада остварује процес индустријализације, јасно је да ће оне емитовати више штетних гасова. Не треба занемарити ни разне теорије еколога, попут оне да су краве и свиње већи произвођачи штетних гасова него индустрија. Мада, у случају земаља у развоју, њима недостају не само аутомобили и индустријска постројења, већ им фали и стока. Тако да је овде све јако релативно, осим очекивања од САД да буду пример за остале“, каже Рогуљев.
Александар Самсонов, главни уредник портала Еколајф за Спутњик оцењује да се политички карактер Трамповог потеза огледа у томе што је одлучио да више неће прећуткивати оно што је за САД важно из економске перспективе.
„Он у неком смислу наступа храбро, иако је јасно да су га сви савезници напустили. Мада, овде би требало признати и чињеницу да оптерећење на планету заиста расте и да су планетарне границе загревања, загађења, нестанка биолошких врста и недостатка пијаће воде већ пред пуцањем. У свету данас постоје две врсте економије — она која се тиче ограничених ресурса, када је човеку јасно са коликом количином ресурса располаже, и економија неограничених ресурса попут светског мора, атмосфере и тако даље. Нажалост, човек се не труди да ове неограничене ресурсе очува, већ ради на њиховом загађивању и уништавању“, наводи Самсонов.
Подсећања ради, Париски споразум, оцењен као историјски, усвојен је 12. децембра 2015. а године, а подржало га је преко 190 земаља, од којих већина сада има циљеве за смањење емисија гасова са ефектом стаклене баште. На самиту у Паризу постигнут је договор о заједничком дугорочном циљу за постизање тзв. нултог нивоа емисија у другој половини века.
