Претходно му, наравно, нимало није засметала пропаганда коју су у његову корист уочи недавних избора спроводили „Фигаро“, „Монд“, магазин „Економист“ који је у власништву Ротшилдових, а сви су они, и не само они, директно позивали Французе да гласају за Макрона, и истовремено их застрашивали црним сценаријима који би наводно уследили ако би на председничким изборима победила Марин ле Пен. Али то је, ваљда, слободно новинарство како се у наше време доживљава на Западу.
„Нови Спутњик поредак“, чији су гости били Слободан Рељић, некадашњи главни уредник НИН-а, и публициста Љубомир Кљакић, анализирао је узроке „рата информацијама“, о коме управо ових дана, иза строго затворених врата, разговара западна политичка, финансијска и медијска елита окупљена у Билдерберг групи.
„Емануел Макрон је својим нападом на РТ и Спутњик начинио један симболички гест, с амбицијом да се легитимише као одлучан борац против ширења руског утицаја“, коментарише Љубомир Кљакић.
„Сама Макронова потреба да, на састанку с Путином, поред свих важних ствари о којима су разговарали, каже како му сметају РТ и Спутњик, говори о томе да му они стварно сметају“, указује Слободан Рељић. „После пораза који је Исток доживео у пропагандном сукобу током Хладног рата, сада смо дошли у ситуацију да француски председник мора, из једне крајње понижавајуће позиције, да призна моћ друге стране. Већ то сведочи о озбиљним, дубинским померањима која су у току на међународној сцени“.
„Хилари Клинтон је још пре више од годину дана врло нервозно изјавила да су Сједињене Државе изгубиле медијски рат са Русијом“, подсећа Кљакић.
„Пре неколико дана објављен је податак да је РТ превазишао две милијарде прегледа на свом каналу на Јутјубу. Све остале телевизије заједно немају толико… А треба имати у виду да је моћ Запада до сада почивала на финансијама, и на утицају на свест људи кроз медије“, објашњава Слободан Рељић.
У чему је тајна успеха двају руских медија на западном тржишту? „Тајна је“, каже Рељић, „у очајничкој потреби људи да сазнају истину. А кредибилитет западних медија је страшно опао, због свих лажи којима годинама засипају сопствену публику… Запад је јако добар у процењивању сопствених слабости, чак и ако то јавно не обзнањује. РТ и Спутњик угрожавају медијски монопол који је досад постојао“.
Објашњавајући разлоге због којих се и Билдерберг група сад бави „ратом информацијама“, како је ова тема формулисана у програму скупа, Љубомир Кљакић указује да је „борба за светско јавно мњење у центру пажње сваке политике већ веома дуго, откако су настали модерни медији. А са продором нових технологија та борба је, следствено, попримила заиста гигантске размере… Расправа у Билдерберг групи представља покушај да се опорави, придигне тај посустали информатички поредак којим се командује из Њујорка, Лондона, Берлина, како би се парирало несумњивом успеху РТ и Спутњика“.
Ипак, указује наш саговорник, „све ће те дискусије и покушаји бити јалови све док се не рехабилитује статус историјске и текуће истине, то јест, док не нестане тај раскорак између слике креиране у медијима и стварности у којој људи живе“.
Овогодишњем скупу Билдерберг групе присуствује и барем 15 представника светских медијских кућа, међу њима, узгред, и представници корпорација које поседују медије и у Србији, Матијас Дофнер из „Аксел Шпрингера“ и Дејвид Петреус, некадашњи директор ЦИА и први човек ККР-а, у чијем је власништву телевизија Н1.
Због састава овог скупа, али и зато што су сви његови учесници, заправо, саучесници у својеврсној завери ћутања која прати састанке Билдрберг групе (не објављује се ниједна реч која је тамо изговорена), поставља се питање да ли се медији, који су повезани с Билдерберг групом и сличним структурама, могу сматрати слободним и независним као што себе описују, или су они саставни део владајућег естаблишмента, такорећи његов одсек за пропаганду?
„Корпоративни медији представљају сервис те манипулативне политике, они служе да обезбеде пристанак јавности чак и на најстрашније ствари које се дешавају у светској политици“, недвосмислен је Љубомир Кљакић.
Слично ће и Слободан Рељић: „Данашња организација медија је таква да они више не могу да се сматрају слободним. Циљ штампе, када је настала, била је слобода, слободна расправа. А циљ нових медија је контрола. Али у међувремену су и други овладали методама пласирања информација, и зато је касно за ово што сада покушава Билдерберг група. Запад ме све више подсећа на Совјетски Савез пред слом. Као што је тада умрла комунистичка идеологија, сада присуствујемо крају либералне идеологије“.
Процес корпоративизације медијске индустрије најдаље је отишао у Сједињеним Државама, у којима свега шест великих корпорација поседује чак 90 одсто тамошњих медија. Какав то ефекат производи на медијске слободе у САД?
„Капитализам, по самој својој природи, тежи укрупњавању и монополизацији. Ми смо, у овом тренутку, на ивици да се управо то догоди“, напомиње Љубомир Кљакић. „Укрупњавање власништва над медијима, наравно, има погубне последице по јавну, друштвену свест у Сједињеним Државама, што се види, практично, на дневном нивоу“.
„Направљена је огромна, корпоративна инфраструктура у медијима, која је повезана с другим гранама привреде, и такав затворени систем делује као да га је јако тешко угрозити“, коментарише Слободан Рељић. „Али људско биће је тако саздано да не може без потребе за истином. Побуна у Америци, оличена у избору Доналда Трампа, представља побуну здравог разума, уз поруку: Не можемо више да трпимо то што нам радите. Тако да је врло вероватно да ће се овај систем сломити изнутра“.
И то би могло да се догоди поприлично брзо. „У јануару ове године је Петер Турчин, угледни руско-амерички историчар, специјалиста за културну еволуцију, упозорио да западни свет улази у период који ће бити веома кратак, до 2020, у коме ће се суочити са великим турбуленцијама, кризама, и да је потребна хитна и суштинска промена како би се спречило да се испоље најрадикалније манифестације те кризе. А таква промена је тешко замислива“, закључује Љубомир Кљакић.
