Српски тим у Москви, који учествује на Међународном фудбалском и музичком фестивалу „Арт фудбал 2017“, ниже спортске успехе, концертима одушевљава публику и осваја симпатије где год да се појави.
Иако због бројних обавеза — концерата, тренинга и утакмица — наши репрезентативци немају пуно слободног времена за обилазак града, први слободан тренутак уграбили су да га проведу у највећем и најлепшем московском парку Горки, али и да уживају у шетњи до зидина Кремља и Александровског сада.
Упркос прохладном дану, глумци Виктор Савић, Александар Радојичић, Никола Глишић и Лука Табашевић, као и продуцент и музичар Бане Лалић из групе МВП изнајмили су бицикле и дан провели у вожњи и лепом дружењу.
За тај парк их, како кажу, везује пуно предивних успомена — прошле године, током њихове прве посете Москви, фестивал „Арт фудбал“ је баш ту одржан. У њему су провели много лепих тренутака и склопили пуно нових познанстава.
„Био сам и прошле године у Москви и заиста је феноменално. Град је прелеп! То је град-држава. С обзиром да долазимо из Србије овде нас све некако фасцинира, пре свега људи, али и све што видим је прелепо. Оно што ме посебно одушевљава је то што се овде осећам као да сам код куће, као да сам у Србији, само што је наравно све много веће него код нас. Али, осећа се тај дух — да смо православци, да смо исте вере. Мислим да исто то осећа и цела наша екипа и да се то види. Наравно, обишли смо и Црвени трг, Храм Христа Спаситеља, били смо у Манастиру Свете Матроне и све је прелепо“, рекао је за Спутњик глумац Александар Радојичић.
Одговарајући на питање да ли је сан српског глумца Холивуд или рад у Русији, с обзиром на то да се на ФДУ у Београду учи по руском систему и по Станиславском, Радојичић каже да Русија постаје све већи изазов за српске уметнике.
„Зашто смо сви ми који смо желели да се бавимо глумом као клинци маштали о Холивуду? Зато што смо просто одрасли на америчкој култури, на америчкој филмској индустрији, нисмо толико били упознати са руском, која полако стиже ту америчку А продукцију. Овде се сада раде озбиљни филмови. Пре него што је Милош Биковић дошао у Русију нико од нас није видео могућност да се опроба у Русији. Морам да признам да не знам руски, тако да не могу ни да кажем да имам пуно шанси, али Милош нас све тера да учимо руски језик, зато што је то стварно велико тржиште за наше глумце и, као што сте рекли, иста школа, тако да можемо лакше да се снађемо него у Холивуду. Са друге стране, у Холивуд, осим Американаца, долазе људи из целог света и сви би желели да буду глумци и много је теже пробити се тамо“, рекао је Радојичић, додајући да би од руских режисера волео да ради са Никитом Михалковом.
Виктор Савић каже да је Русија „невероватна земља“, а да је посебно изражена та братска љубав између два народа, руског и српског.
„Овде се осећа то братство са Русима. Овог пута нисмо имали пуно контаката са људима на улици, али прошле године где год смо поменули да смо Срби они су одреаговали. Чак и сада, на отварању фестивала, када нас је најављивао водитељ програма некако је посебно нагласио то — Србија. Осећају они то братство, осећамо и ми. Русија је као земља невероватна, та величина просто фасцинира“, рекао је Савић.
Он, међутим, признаје да нема амбицију да каријеру гради у Русији.
„Не знам руски језик, па бих морао да га учим. Са друге стране, имам пуно посла у Србији и тамо желим да живим. Ово стварно јесте ’мајка Русија‘ и ја то искрено тако и осећам, јер нас спаја иста вера. Прошле године смо са Милошем Биковићем обилазили цркве, ове године ћемо опет. Тако да су то ствари које нас спајају, али што се тиче посла и живота себе, ипак, видим у Србији. Када би ми се живот свео на то да путујем у Русију да снимам, па да се онда враћам у Србију да играм представе и тако у круг, онда би се то свело на то да живим да бих радио, а ја сам више за то да радим да бих живео“, каже Савић.
Никола Глишић је део свог живота провео у Америци и повукао је паралелу између две земље.
„Обично људи праве поређење између Русије и Америке. У Америци сам провео један дужи временски период, па сада могу да направим разлику, а разлике су велике. Овде, у Русији, постоји душа у читавој причи, овде се може осетити историја, а тамо (у Америци) је све другачије. Москва је прелеп град, а ово ми је други пут да је посећујем. Волео бих да имам прилику да је још више видим, упознам. Обишао сам центар града, видео сам Црвени трг и јако ми се допао, као и Горки парк. Мој општи утисак о Москви је — мегаломанија, али са историјом, традицијом, културом и што је најбитније — духом“, рекао је Глишић.
Како је навео, на њега су посебан утисак оставили људи.
„Пре свега, Руси су велики домаћини, дружељубиви су, а на нас гледају као на браћу. Ја сам одушевљен како су на утакмицама свим срцем навијали за нас“, додао је он.
Глишић је један од ретких у српској уметничкој репрезентацији који говори руски у мери да може да се споразуме.
„Још у основној школи сам почео да учим руски језик. Нажалост, нисам много научио, али ми је сада интересантно да говорим. Руска граматика је поприлично тешка. Знам да читам, да пишем, док ми је конверзација слабија. Вероватно Русима звучим смешно, граматички неправилно, али се трудим“, каже Глишић, додајући да би волео да се као глумац опроба на руском тржишту, у филмовима Никите Михалкова, а такође истиче и да би у том случају озбиљније порадио на усавршавању руског језика.
Продуцент и музичар Бане Лалић из групе МВП дели мишљење својих пријатеља и саиграча из репрезентације.
„Што је најважније овде се осећамо буквално као куће, и што се тиче Русије као земље и што се тиче Руса као народа и њиховог односа према нама. Некако, они нас воле и ми њих волимо. Врло смо слични по менталитету и разумемо се на различитим нивоима. Такође, и организација фестивала је предивна, Руси су нас прихватили и морам да приметим да су врло гостољубиви… Један од најлепших дана проведених у Москви ми је вожња бицикли по Горком парку. Потпуно смо уживали у Москви и њеним лепотама.“
Глумац и музичар Лука Табашевић каже да му је сваки дан проведен у овом граду — најлепши. Њега у Москви фасцинирају људи, архитектура и богата култура.
„Много ми се допада архитектура, што је све сређено, уређено и што свако може да нађе оно што тражи. Сваки дан нам је овде максимално испуњен. Поред тих обавеза које имамо као тим, користимо наше слободно време и да обиђемо и видимо неке знаменитости. Јако ми се свиђа та култура народа. Веома су начитани, а самим тим и духом смирени. Свиђа ми се што овде на сваком кораку можете да наиђете на неки театар, на неку галерију, библиотеку, књижару, биоскоп. Када сам први пут био у Москви град ме је доста подсетио на Београд, управо својом архитектуром. Међутим, како време пролази све више схватам да смо ми далеко од Москве, али да ипак подсећамо на њих. Исти смо народ и то је та нека компарација“.
Табашевић каже да ће руску престоницу напустити са жалом, јер није успео да боље упозна људе и њихов начин живота.
„Не жалим толико што нисам успео да одем у неки театар, иако верујем да је то чудо велико. Али жалим што немам више времена да се упознајем са људима и да упознајем њихов менталитет. Као глумац, имам ту тенденцију да анализирам људе и да откривам њихове карактере. Такође, волео бих да научим језик, да останем мало дуже овде и да на неки начин упознам културу, да спознам какви су Руси, какав систем имају, како живе… Ја сам ’ноћна птица‘, па можда жалим и за тим што не проводим време по неким клубовима, свиркама или тако неким догађајима, односно што немам прилику да видим како се проводе и забављају, јер и то умногоме говори о њима“.
Из Русије ће, каже, понети пре свега много лепих успомена и утисака, али и понеки сувенир.
„Од материјалних ствари понећу можда неки дрес из парагвајског тима, пошто смо се са њима највише спријатељили овде у Москви, понећу и неки сувенир, рецимо, магнет за фрижидер, купићу неку руску капу или ’матрјошку‘, односно бабушку“, закључио је Табашевић.
