По овом споразуму српска војска и полиција морале су да се повуку са територије јужне српске покрајине, а да снаге Кфора разоружају терористичку ОВК.
Међутим, ОВК и њихови помагачи искористили су прилику да убијају и протерују Србе. Многе српске куће су запаљене. Имовина украдена.
И тако је Кумановски споразум мање означавао крај рата, а више почетак пакла за Србе на Косову и Метохији. На тренутак се чинило, ипак, да ће бити спаса за тамошње сународнике, када су 12. јуна руске трупе ушле у Приштину. Батаљон руских „десантника“, завршивши пут дуг 600 километара из Босне, изненада су продро на аеродром „Слатина“.
Али, ово се није свидело НАТО-у, који је одсекао линије снабдевања руских трупа. Наши партнери из региона — Бугари, Мађари и Румуни, одбили су да дозволе Русима коришћење њиховог ваздушног простора. Али, на крају су се договорили да руски мировњаци остану на Косову, независно од НАТО-а, и тамо су били све до 2003. године, када су повучени.
Већ 2004. се десио погром над Србима…
Потписивање Кумановског споразума омогућило је Савету безбедности Уједињених нација да већ следећег дана усвоји Резолуцију 1244.
По Резолуцији 1244, остварено је оно што су Срби годинама скандирали — „Нисмо дали Косово“. Јужна покрајина дефинисана је као део Србије, а чак је предвиђен и повратак дела српске војске и полиције на Косово, али Кфор никада није одобрио тако нешто. НАТО је створио такозвану „Републику Косово“. Све што нам је од стране Запада обећано погажено је. Ово можда није лоше узети у обзир када правимо договоре са Западом.
