Насупрот њима, раст су доживели лабуристи Џеремија Корбина, иако је он био унапред отписиван зато што је партију померио исувише улево у односу на оно што је од ње направио Тони Блер.
Конзервативци, ипак, остају најснажнија странка у подељеном Парламенту Велике Британије у којем нико није успео да освоји натполовичну већину.
Шта следи? Остаје ли Тереза Меј премијерка Уједињеног Краљевства захваљујући подршци униониста из Северне Ирске? Може ли њена нова влада да буде стабилна, или Британији следе нови избори на којима би Џереми Корбин могао да дође на власт? Како ће се овакав развој догађаја одразити на преговоре о „брегзиту“ који званично треба да започну за десетак дана, 19. јуна, али и на британску спољну политику уопште?
О овим питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили су новинар из Лондона Синиша Љепојевић и Стеван Гајић, сарадник Института за европске студије.
„Изборни резултат представља велико изненађење“, коментарише Синиша Љепојевић изборе на којима су конзервативци победили тако што су изгубили 12 посланичких места и већину у Парламенту коју су имали, док су опозициони лабуристи добили чак 29 нових посланика. „У једном делу политичке јавности влада шок, док је у другом делу настало одушевљење, али такође и известан шок, зато што Џереми Корбин има велике проблеме унутар своје партије, због посланика заосталих из времена Тонија Блера, чијој се политици Корбин противи. Ови избори показали су да велики део јавности подржава Корбинову политику, а не политику Тонија Блера.“
Резултат избора је парадоксалан, указује Стеван Гајић: „Прави победник неће формирати владу, већ ће је формирати губитник. И то са екстремном протестантском партијом (Демократска унионистичка партија — ДУП) која је имала везе с алтерским терористима, а током кампање Џереми Корбин био је оптуживан за симпатије према терористима“.
„Политички живот у Великој Британији се променио, и ови избори су потврда те промене“, објашњава Љепојевић. „Велики део становништва одбацио је неолиберални модел друштва који се темељи на штедњи и приватизацији свега што су генерације створиле. Тереза Меј је у својој кампањи нудила наставак те политике, и зато је и изгубила гласове које је очекивала да ће добити.“
Арогантне и самоуверене елите, како их описује Стеван Гајић, поново нису препознале расположење народа — као и у случају „брегзита“ и победе Доналда Трампа у САД — па је Корбиновим лабуристима прогнозиран потпуни крах а Мејовој тријумф какав торијевци нису остварили још од времена Маргарет Тачер.
Десило се, међутим, сасвим супротно: Корбин је, у односу на изборе 2015, поправио резултат лабуриста више него иједан његов претходник још од 1945, и то инсистирајући на класичним темама левице, уместо на темама „нове левице“ које се своде на политички коректне и пожељне теме попут људских и разноразних мањинских права, идентитетске политике…
„Управо то показује да у фокусу становништва више нису та, такозвана постмодерна права“, оцењује Стеван Гајић. „Корбин је класичан левичар, борио се за права радника и других група које нису финансијски привилеговане. То је и основна разлика у односу на блеристичку парадигму ’нових лабуриста‘, која је била таква да ју је чак и Маргарет Тачер хвалила, што јасно сведочи колико су лабуристи под Блером изгубили свој идентитет“.
Слично ће и Синиша Љепојевић: „Кључна тема избора била су унутрашња питања, попут здравства и школства и противљења њиховој приватизацији која је започела у време Тонија Блера, а Тереза Меј је нудила наставак те политике. Чак ни ’брегзит‘ није био пресудна тема, јер су се сви сложили да је тај процес бесповратан и да иде својим током“.
С тим у вези, забележен је занимљив феномен. Иако се Корбин, макар формално, противио „брегзиту“, за њега је гласао огроман проценат бирача УКИП-а, партије која је била најгласнији и најдоследнији поборник изласка Британије из Европске уније.
„Највећи део људи који су гласали за излазак Британије из ЕУ јесу управо становници радничких делова северне Енглеске. Они су сада гласали за Корбина“, каже Синиша Љепојевић, напомињући да је лидер лабуриста био „антисистемски кандидат на овим изборима, и естаблишмент је претрпео озбиљан ударац“.
Ударац утолико снажнији што је, указује наш саговорник, „Корбин већ годину и по дана изложен руглу и блаћењу у корпоративним медијима, прогласили су га чак и за терористу. Али велики део британске јавности више не верује медијима“.
Спутњикови саговорници сагласни су у оцени да, упркос нервози у Бриселу због нејасног резултата британских избора и могућности да се ЕУ у преговорима о разлазу сад постави нешто агресивније, новонастала ситуација неће имати озбиљнијег утицаја на ток „брегзита“, који треба да буде окончан 19. март 2019.
Ипак, напомиње Стеван Гајић, „капацитет будуће владе Терезе Меј значајно је смањен и на унутрашњем и на спољном плану. То је важно и за нас: либерални интервенционизам који је Британија заступала годинама сада ће бити битно осујећен, јер, треба подсетити да је Џереми Корбин био један од 25 посланика који су се отворено и оштро противили НАТО агресији на нашу земљу 1999“.
„Изласком из ЕУ Велика Британија је практично остала сама, без значајнијег савезника изузев Сједињених Америчких Држава, и она ће у наредном периоду, ако је то икако могуће, бити још и више у загрљају Америке. Тако да ће она све више клизити у подизвођача америчких спољнополитичких радова, али ће њен значај бити много мањи“, каже Синиша Љепојевић, предвиђајући Великој Британији наставак нестабилности: „Могући су нови ванредни избори, с тим што треба подсетити и да је Џон Мејџор годинама владао с подједнако танком већином. Али то значи да је влада врло нестабилна, да ће за сваку своју одлуку морати да тргује иза сцене…“
Овакав начин Мејџорове владавине довео је на власт лабуристе Тонија Блера. Може ли историја да се понови, па да Корбин дође на власт после Терезе Меј? Каквог би то значаја имало, пре свега за међународне односе, имајући у виду да, у оштром контрасту у односу на Блера, Корбин сматра НАТО највећом претњом миру у свету?
Стеван Гајић: „Корбин је у налету, он је победио блеристичку структуру у својој странци и консолидовао се, и има добру шансу да у наредном периоду он буде тај који ће формирати владу. А то би било изузетно значајно и за нас, управо због његовог континуираног противљења западном интервенционизму.“
