„Као што је познато, НАТО тражи од својих чланица да троше, односно да улажу више, како би достигле чувених 2 одсто од БДП за финансирање Алијансе. Сходно томе, Италија је ове године поново повећала давања из буџета на име војних трошкова. То је неформална политичка одлука, коју Италија није обавезна да реализује, иако о томе ретко говоре италијански медији. Та одлука нема никакву законску снагу све док Парламент не утврди увећање трошкова до 2 одсто од БДП. До тог тренутка ради се само о политичком тренду, али тешко да ће се то догодити у скоријој будућности, имајући у виду да већина европских држава такође то не чини. Конкретно, Италија уплаћује на име чланарине у НАТО 1,4 одсто свог БДП, Немачка 1,2 одсто, док Шпанија, Холандија и Канада уплаћују 1 одсто“, објашњава саговорник Спутњика.
Повесјана објашњава да је ефикасно и рационално трошење новца важна тема, јер је константни притисак САД апсолутно контрапродуктиван. Грчка уплаћује и више од 2 одсто свог БДП, а да ми сви знамо у каквом се стању реално налази грчка економија.
„Проблем је у томе што већина наших трошкова, односно улагања у војску, уопште није избалансирана. Готово 60 одсто тог новца, односно око 12 милијарди евра годишње, троши се на плате особља. А њега има веома много, посебно официра, њих је више него обичних војника“, објашњава италијански стручњак.
Додатних 28 одсто од те суме Италија троши на набавку војне технике. То је више него што у просеку троше остале државе ЕУ и САД. Другим речима, Италија купује превише оружја, на пример, ловце Ф-35. Нова морска флота кошта државу 5,4 милијарди евра, 800 нових тенкова ће је коштати 5 милијарди. Количина и квалитет тог оружја не одговара реалним потребама. То само иде на руку лобистима иностраних произвођача војне опреме попут „Локид Мартина“.
„Осим тога, смешно је трошити милијарде на оружје и опрему, а не штитити свој систем од хакера. То је као када би неко купио скупу вилу, која не би имала врата. Из перспективе стратегије, то је апсурдно“, истиче Повесјана.
Нажалост, Италија увек иде у правцу који покаже НАТО, јер у земљи нема политичке снаге која би се супротставила одлукама Алијансе. Али то није толики проблем у Италији, чија Влада не иступа јавно против Русије, колико је проблем у самом НАТО-у, који све агресивније иде ка границама Русије:
„Сведоци смо италијанске дволичности: из перспективе економије и трговине то је једна од ’најмекших‘ држава према Русији међу чланицама НАТО-а, а са друге стране када траже од Италије да пошаље своју војску у балтичке државе како би ’обуздавала‘ Русију, она то и чини“, резигниран је италијански стручњак.
Све анкете које су биле спроведене претходних година, јасно говоре да Италијани апсолутно желе смањивање издавања у војне сврхе. Али то је врло релативна тема, посебно када су у њу укључена и питања безбедности и борбе против тероризма. Многи не схватају да повећање државних давања у војне сврхе, односно у ново наоружање, нове чланове иностраних мировних мисија и нове ратове, могу само да привуку нове терористе.
