По сваку цену: ЕУ би да „прогута“ Западни Балкан пре 2024.

Још од распада Југославије, који је почео у јуну 1991. године, када су Словенија и Хрватска прогласиле независност, ЕУ је изнела идеју да интегрише бивше републике те земље која се распала у крви. Словенија је прва земља са простора бивше државе постала пуноправна чланица 2004. године, али је тек 2005. године осталих пет република званично проглашено за кандидате, док је Хрватска у пуноправно чланство примљена 2013. године.

Црна Гора и Србија су у преговорима од 2012, односно 2014. године, БиХ је аплицирала за чланство, а Македонија се сматра формалним кандидатом. У случају сваке земље, различити фактори су служили као препрека за приступање.

Србија

Након „нормализације“ односа са такозваним Косовом у јуну 2013. године, извештај Европске комисије каже да су српски лидери показали „политичку храброст и зрелост“ у решавању тешких питања, као и посвећеност бољим односима. Српски грађани уживају безвизни режим за земље Шенгенског простора, који укључује већину земаља ЕУ, али будуће чланство изгледа далеко од извесног. Иако то званично не признају, главни камен спотицања за лидере ЕУ је одбијање Србије да се придржава званичне политике Уније према Русији. Две земље су у срдачним односима, а Србија је више пута јавно ставила до знања да никада неће прихватити политику санкција према Русији, нити променити своју политику војне неутралности и придружити се неком војном савезу, попут НАТО-а или неких будућих војних снага ЕУ.

Упркос Хановом признању да је Унија спремна да пређе преко прошлости и других проблема везаних за подручје Западног Балкана како би се смањио притисак за проширење ЕУ, независност када је у питању однос са Русијом може бити веома горка пилула коју ће лидери Уније веома тешко да прогутају.

Косово

Ова територија је свакако последња у реду за потенцијално придруживање ЕУ. Међународна заједница је и даље жестоко подељена око овог дела Србије, који је 2008. године прогласио независност, а многе државе су одбиле да га признају. Међу њима је и пет чланица ЕУ — Шпанија, Грчка, Румунија, Словачка и Кипар. Поред тога, лидери ЕУ су забринути због могућих сукоба и притисака усмерених ка српској мањини коју чини 50.000 људи на северу Косова.

Док такозвано Косово и Србија имају формалну политику да једно друго не ометају на путу ка чланству у ЕУ, и док би Влада такозваног Косова требало да одобри одређени степен аутономије у областима насељеним већински српским живљем, многи политичари са Косова су незадовољни таквим стањем и активно се залажу да се то промени. На пример, Рамуш Харадинај, бивши командант терористичке ОВК и садашњи лидер Алијансе за будућност Косова, каже да, ако његова странка буде на власти, на Косову неће бити места ни за Србију ни за српске општине. Поред тога, извештај ЕУ из 2013. године показао је да у реформама није учињено довољно у борби против трговине људима, али и у разбијању криминалних банди одговорних за кријумчарење наркотика и оружја.

Бивша Југословенска Република Македонија

Проблем ЕУ са БЈРМ је готово безначајан — све грчке владе, почев од 1940-их па до данас, противиле су се имену Македонија на бази мишљења да га је северни сусед „украо“ од истоимене грчке покрајине која се налази јужно од границе ове две државе. И док Унија каже да је земља остварила „видљив и убедљив напредак“ у реформи полиције, борби против корупције и поштовању људских права, аргумент имена је тај који је омогућио да се омете пут ове земље у НАТО и ЕУ скоро две деценије. Хан се на ова питања посебно осврће када је у питању приступање Западног Балкана уз коментар да је у питању „нови замах“ који би требало да убрза досад веома спори напредак, и да од јесени покрене приступне преговоре.

Босна и Херцеговина

Док је ЕУ задовољна напретком БиХ у четири кључне области — реформи полиције, сарадњи са Међународним судом за ратне злочине, медијима и реформом јавне управе, забринутост изазивају међуетничке тензије. Мировне снаге ЕУ остају на територији БиХ како би заштитиле домицилне Србе од потенцијалног напада.

Званични став ЕУ је да је БиХ и даље земља са „нестабилном политичком климом“ и жестоким етничким поделама. Ипак, Ханови коментари кажу да би Европска комисија могла да буде вољна да пређе преко ових главних питања, како би ипак „прогутала“ регион.